Svaka nastala šteta ne izaziva nečiju obavezu da je nadoknadi. Načelan je stav da imalac pravnog dobra treba sam da snosi štetu koja je njegovo dobro zadesila. Drugim rečima, kome dobro pripada, toga i šteta, na prvom mestu, pogađa[1]. To je pravilo iskazano u § 1311. austrijskog Opšteg građanskog zakonika, i ono se svodi na poznatu latinsku izreku: casum sentit domtnus. Tako na primer: špekulant mora sam da snosi gubitak zbog svoje rđave špekulacije, trgovac da trpi „štetnu" konkurenciju, a bolesnik da podnese materijalne posledice vlastite bolesti, ukoliko nije osiguran[2]. Taj se stav nameće po samoj prirodi stvari, jer je šteta gubitak koji, ako se posmatra sa stanovišta celog društva, nije ni moguće popraviti. Priznanjem prava na namirenje u oštećnog se, doduše, uspostavlja pređašnje stanje, ali po cenu da vrednost koja je za to potrebna bude uzeta od nekog trećeg. U celini gledano, time se ndžšta nije dobilo, jer je šteta samo svaljena sa jednog lica na drugo. Stoga je nadoknada prihvaćena jedino kao čest izuzetak od pravila da štetu snosi onaj koga se ona tiče.
Opšti rok zastarelosti je 10 godina. Kod naknade štete imamo subjektivni rok -tri godine od saznanja za štetu i objektivni rok - pet godina od nastanka štete. Nakon nastupanja zastarelosti prava da zahteva naknadu štete, samo u određenim slučajevima, oštećenik može zahtevati od odgovornog lica, po pravilima koja važe u slučaju sticanja bez osnova (neosnovano bogaćenje) da mu ustupi ono što je dobio radnjom kojom je uzrokovana šteta. Međutim, primenu subjektivnog merila naknade štete ne treba ograničiti na slučaj kada je stvar uništena ili oštećena umišljajnim krivičnim delom, budući da opšte načelo integralne naknade nalaže da se odstupi od opšteg pravila o odmeravanju naknade uvek kada se naknadom odmerenom prema prometnoj vrednosti stvari oštećenik ne može postaviti u imovinsku poziciju u kojoj bi se nalazio da mu nije pričinjena šteta. Ako se pravilo iz čl. 189, st 4 ZOO razume kao norma o subjektivnom odmeravanju štete na stvari koja je prouzrokovana umišljajnim krivičnim delom, to bi a contrario značilo da u svim ostalim situacijama oštećenik ima pravo samo na naknadu prema prometnoj vrednosti stvari, pa i onda kada se tako odmerenom naknadom ne postiže potpuna reparacija. Ako pravilo iz čl. 189, st. 2 ZOO nije ništa više od posebnog pravila o odmeravanju naknade imovinske štete u slučaju da je stvar uništena ili oštećena umišljajnim krivičnim delom, onda bi to pravilo trebalo brisati, budući da načelo integralne naknade već nalaže da se oštećeniku dosudi naknada u iznosu koji je dovoljan da se on postavi u onu imovinsku poziciju u kojoj bi bio da mu nije pričinjena šteta, bez obzira na to da li je šteta prouzrokovana krivičnim delom. S druge strane, ako odredbu čl. 189, st. 4 ZOO treba razumeti kao pravilo kojim se propisuje poseban oblik moralne štete, a to je duševni bol zbog uništenja ili oštećenja stvari, onda ga treba preformulisati, tako da bude jasno da se ona odnosi na afekcionu, sentimentalnu vrednost koju je uništena ili oštećena stvar imala za oštećenika, a ne na oštećenikov osujećeni subjektivni ekonomski interes. Pored toga, tu odredbu treba premestiti u deo zakona koji se tiče naknade moralne štete.
[1] Erwin Deutsch, Unerlaubte Handlungen und Schadensersalz, Ein Grundriss (KÖln, 1987), str. 1, marginalni broj-1.
[2] Franz Gschnitzer, Oestirreichisches Schuldrecht, Bcsondtrer Teil und Schadensersatz, Auflage von Faistenberg, Barta und Eccher (Wiеn, 1988), str. 419
