Постоји доста теорија дечје игре, који узимају у обзир само један елемент игре, наглашавају га и постају једностране теорије. Развојем друштва и променом друштвених односа и начина живота игра је остала саставни део живота детета, мењао се само њен садржај и облици.

Филозоф Херберт Спенсер је разрадио теорију коју је кратко назвао "теоријом вишка енергије". Он полази од поделе организма на више и ниже према њиховом положају на лествици развоја. Ниже врсте организма своје силе утроше на задовољавање потреба од битног значаја за живот. Организми на вишем степену лествице развоја не утроше све силе па ни време на задовољавање непосредних битних потреба, већ неке врсте неискоришћене енергије, која овим врстама остаје, долази до изражаја у разним врстама игара.

Е. А. Аркин сматра да не мора баш игра да представља специфичан облик дечје активности за одлив сувишне енергије, јер ову исту улогу могао би да има ма који облик неке активности који има везе са потрошњом енергије. Немачки психолог Карл Грос је истраживао игру животиња и деце и на основу тих истраживања створио теорију игре, коју назива "теоријом тренинга" или самоваспитања. Његова теорија садржи став о великом значају игре за психички развој. Заслуга К. Гроса је у томе што је поставио проблем игре и што је својом теоријом сврстао у ред активности које су најважније за целокупан развој у детињству. Основни недостатак ове теорије наводи се то, што не говори о природи саме игре, већ само о значењу игре са биолошког становишта. К. Грос игром означава значај детињства, а за разлику од њега Бојтендајк детињство објашњава игром.

По Фројду период детињства је период сталних траума. Детињство је период игре, јер је то према њему, период непрекидних траума, а игра је једино средство да се путем понављања савладају они тешки доживљаји који са собом носе те трауме. За њега је игра терапеутско средство против могућих неуроза.