U svim oblastima svog delovanja čovek svoju aktivnost svesno usmerava ka cilju koji želi da dostigne koristeći se raznim vrstama saznanja. Analizom postojećeg saznanja - podatka i njegovom upotrebom, podatak dobija novu kvalitativnu vrednost i postaje informacija. Informacija se transformiše u bitan elemenat procesa upravljanja, u širem smislu, sistema sa kojim je povezana. Valjana informacija u pravom trenutku i na pravom mestu može doneti neverovatnu prednost i moć onome ko je poseduje.
Informacija je postala jedna vrsta robe, robe koja ima svoju upotrebnu vrednost a samim tim i cenu, roba koja se prodaje i kupuje. Šta više, u modernom poslovanju informacija, po nekima, predstavlja najvredniju robu. Naime, u uslovima kompjuterizacije i komunikacijskog buma, informacijama se trguje kao sa svakom drugom robom na vrlo jednostavan način. Međutim, njena specifičnost u odnosu na ostale vrste roba ogleda se u tome što joj sa korišćenjem vrednost uglavnom ne opada već raste, i što onaj ko je proda ne ostaje bez nje.
Vrednost informacije vezuje se za odlučivanje i upravljanje konkretnim sistemom. Informacija se procenjuje na osnovu rezultata koji se pomoću nje ostvaruju. Razni korisnici, pa čak i jedan isti, mogu imati različitu korist od iste informacije, što zavisi od ličnog iskustva i znanja, postojanja prethodnih informacija, od trenutka u kom su je dobili, od načina kako su je dobili, mogućnosti da se iskoristi kao i okruženja.
1. Korporativna bezbednost
Tržišne današnjice predstavlja veoma konkurentno “mesto” pretrpano informacijama koje imaju svoju vrednost. U moru podataka koji konstatno protiču Internetom i bazama podataka kompanija postoje informacije koje imaju veliku važnost za korporacije. Ove inormacije ili podatke možemo podeliti u dve grupe: one podatke koji su javno dosltupni i koje može koristiti svako fizičko ili pravno lice i podatke koji se smatraju poslovnim tajnama ili podacima od velike važnosti za kompaniju. Ovi podaci najčešće su vezani za poverljive podatke klijenata ili pak podaci koji su vezani za nove tehnologije, nova dostignuća ili poslovne planove korporacije. Pre podacima koji su danas zastupljeni u elektronskim medijima, godišnje se tloupotrebi više od 30% korporacijskih podataka. Najčešće zaloupotrebe vezane su za krađu podataka o bankovnim računima klijenata kompanija ili pak krađe podataka o novim tehnološkim dostignućima ili proizvodima.
Iako se može reći da su napadi najčeešće izvršeni iz čiste konkurentske prednosti, veoma često se krađe podataka obavljaju kako bi se ukazalo na propuste kompanija, čistog entuzijazma pojedinaca ili pak radi pokazivanja podataka široj javnosti. O ovome možemo svakodnevno čitati na Internetu ili pak čuti preko medijskih kuća. Prema nekim procenama štete nastale krađom poslovnih tajni ali i tajni državnih organa procenjuju se na trilion dolara.
Kompanije koje razvijaju nove softvere su verovatno su kompanije koje su najčešće izložeene napadima a veoma često napadi su izvedeni iz same kompanije, kako bise stekla konkurentska prednost za neku drugu kompaniju. Sa druge strane se javljaju i aktivnisti koji se zalažu za slobodu svih računarskih softvera te isti često koriste svoje znanje kako bi obelodanili istraživanja kompanija u ovoj sferi i omogućili drugim kompnaija ili pojedinicima koji se zalažu za slobodan softver da naprave odgovarajući odgovor na nova komercijalna softverska rešenja.
Ekonomska ili mežemo reći korporacijska špijunaža nije novina, ali intenzitet ovih protivzakonskih radnji danas je na najvišem nivou od formiranje globalne mreže. Globalna računarska mreža omogućila je svima pristup podacima koji mogu biti od velike važnosti kompanijama. Iz tog razloga kompanije razvijaju nove sisteme i strategije zaštite, veoma često zapošljavajući iste one koji su uspevali da izvrše proboj u njihove bezbedonosne sisteme. Često kompanije organizauju i internacionalna takmičenja u kojima se nude milionske nagrade za sve one koji uspeju da probiju bezbednosni sistem kompanije i dođu do određenih podataka od važnosti za kompaniju.
Ipak podatak koji ukazuje da veliki broj kompanija ili nema nikakvu strategiju ili strategiju i bezbednosno sistem obnavlja relativno kasno prikazan je na grafikonu 1.
Izvor: Korporativna bezbednosti i održivi razvoja(www.see-institute.org)
Prethodni grafikon nam pokazuje da četvrtina kompanija nema strategiju kojom vrši zaštitu svojih podataka. Uzimajući to u obiz i činjenicu da neke od tih kompanija zasigurno sarađuju sa kompanija koje imaju neki oblik strategije zaštite, sama njihova povezanost dozvoljava potencijlanom napadaču pristup informacijama koje mogu biti od korporativne važnosti. Napadi na kompanije najčeše su vezani za krađu informacione imovine, uništavanja računarskih sistema ili pak proboja unutar baza podataka sa ciljem “monitoringa”. Ovi poslednji napadi su se pokazali kao najkompleksniji za odbranu jer se “crv” aktivira samo kada se obrađuje određena grupa podataka te veoma lako ostaje ne primećen. Napadč nakon skupljenih dovoljno podataka deaktivira “crva” ali može ponovo da ga aktivira po potrebi. Ovakvi sistemi napade najčešće se koriste za prikupljanje podataka sa e-mailova ili pri unošenju podataka korisnika (lični podaci, pasvordi, brojevi bankovnih računa i sl.)
