Uobrazinje predstavljaju čovekovu iskonsku potrebu da veruju u nedostižno, nevidljivo i nedokučivo. Sa prvim neobjašnjivim pojavam kod čoveka se javljaju imaginarni likovi, prostranstva i Bog kao vrhovni entitet svega.

Kao i svaka funkcija i uobrazilja se može trenirati i razvijati. Stepen izraženosti njene veličine različit je kod ljudi. Bogatu uobrazilju neretko poseduju stvaralačke, kako ih nazivaju, umetničke prirode: glumci, muzičari, pronalazači, arhitekte, slikari... Uostalom, profesija samo upućuje na razvoj uobrazilje u ovoj ili onoj ravni. Pre svega to je prirodno svojstvo duše koje je izvanredno individualno, kako na planu količine, tako i na planu kvaliteta.

Umetnost je oduvek bila način ekpresije uobrazilja i mašte. Za umetnost se često kaže da balansira na tankoj niti između sna i jave, i da obitava u međuprostoru. Po dosadašnjim saznanjima nauke, samo je čovek obdaren ovakvim "vidom".

Ova vizulane spoznaja, kako je naziva Bogdanović predstvlja u umetnosti najvažniji izvot čulnog opažanja prirode. Naiopštiji oblik vizulene spoznaje odnosi se na tradiciju dugovekovnog uskustva vizulelnog, jer čovek prvo reaguje na vizuelne nadražaje a nakon toga i na ostale. Čovek se od pamtiveka oslanja na svoje vid, onog trenutka kada se javi pojav akoju ne razume, ili može da sagleda dolazi do nastanka uobrazilja.

Sve forme viđene u obrazilji poreklom su iz skustvenih vizulenih opažanja i razumevanja opaženog in nekog individualnoh ili kolektivnog iskustva uočavanja sveta priode ili veštački stvorenih oblika. U tom kontekstu važno je mesto, dimenzije, svojstva materij i oblika u svetu u kojem uobrazilje postoje. Po tome oblici viđeni u uobrazilji posoje izvan realnih zakona prirode i čoveka i na njih ne utiču zakoni koji utiču na čoveka, nema sile teže, nema materijalne celovitosti, entiteti postoje u prošosti, sadašnjosti i budućnosti, te su prostor i vreme spojeni u jednu jedinstvenu beskonačnu celinu.