Pravni postupka u svakoj društvenoj zajednici obuhvata sve pravne norme i ponašanje po njima. Pravni subjekti u društvneim zajednicama svakodnevno i masovno učestvuju u mnogim pravnim odnosima pri ispunjavanju ili vršenju svojih pravnih obaveza. Pravni subjekti se najčešće ponašaju u skladu sa pravnim normama čime se ne ugrožavaju pravne norme u društvneoj zajednici.
Međutim u pojedinim građansko pravnim odnosima dolazi do ponašnja koje nije u skladu sa pravnim normama što izaziva poremećaje u pravnom poretku. Ovo se može manifestovati prevazilaženjem ovlašćenja, vređanjem ili ugrožavanjame tuđih prava ili pak sprečavanjem ostvarivanja tuđih subejktivnih prava.
Stvaranje poremećaja u pravnom poretku iziskuje mere kojima se sprečava, suzbija i otklanja protiv pravno ponašanje koje je nastalo u društvenim odnosima tj. primenjuju se sankcije koje su predviđene pravnim normama.
Norme kojima je regulisan način pružanja pravne zaštite građanskih subjektivnih prava u okviru pravnog sistema svake države naziva se građansko procesno pravo. Pravilima ove grane pravna država određuje organe koji treba da pruže pravnu zaštitu i uređuje način za zaštitu i ostvarivanje subejktivnog prava.
Presuda je najznačajnija odluka sudskog organa kojom se konačno i meritorno odlučuje o inzenzitetu narušavanja pravnog poretka u društvenoj zajednici i time se završava spor koji je stavljen pred sud na procesuiranje.
Presuda je sudska odluka kojom se autoritativno, konačno i meritorno odlučuje o zahtevu za presudu. Presudom se rešava spor, koji je bio povod parnici, na autoritativan i nesumnjiv način. Sud spor rešava tako što konkreizuje apstraktnu pravnu normu na pojedinačnu životnu situaciju, koja je bila iznesena pred njega na rešavanje, izricanjem pojedinačne pravne norme. Donošenjem presude sud ostvaruje sudsku funkciju. presuda kojoj se rešava spor je akt sudske vlasti, akt državnog organa.[1] Presuda je najvažnija sudska odluka koju može doneti samo sud i ona mora biti zasnovana na pravno relevantnim činjenicama koje su utvrđene dokazima i to do najvećeg stepena izvesnosti, tj. do istinitosti saznanja o njihovom postojanju ili nepostojanju.
Sve pravne radnje u postupku usmerene su na donošenje presude, to znači da je presuda konačan odluka kojom se zaključuje proces rapravljanja, izviđanja i odlučivanja. Onog trenutka kada presude pravosnažna spor koji je bio povod parnice je rešen.
Postoji više kriterijuma za klasifikaciju sudskih presuda. Kod starijih pisaca građanskog procesnog prava, osnovna podela presuda je bila prema njihovom opsegu i sadržaju, te su presude mogle biti konačne ili potpune (pune), delimične, međupresude i dopunske presude. Prema postupku koji je prethodio njihovom donošenju, presude su se delile na presude na osnovu priznanja, presude zbog izostanka i presude na osnovu raspravljanja ili kontradiktorne presude, jer su i donete na osnovu rezultata sprovedene glavne rasprave. Takođe, prema vrstama tužbi i sadržini tražene pravne zaštite i presude su se delile na kondemnatorne, deklarativne i konstitutivne.[2]
Danas je podela presuda je u osnovi identična. Osnovna podela presuda je podela na one kojima se usvaja tužbeni zahtev i one kojima se odbija tužbeni zahtev. Prema procesnoj funkciji koju imaju, presude se dele na: konačne presude, delimične presude, međupresude i dopunske presude ili potpune i nepotrpune presude gde se nepotpune presude dele na međupresude, delimične presude i dopunske presude.[3]
Postoji u literaturi procesnog prava i klasifikacija presuda na presude bez dejstva i nepostojeće presude. Situacija je identična i sa tzv. neispravnom presudom, koja je po svojoj prirodi takva da instancioni sud ne može da je ispita i izvrši kontrolu zakonitosti zbog njenih nedostataka koji predstavljaju bitnu povredu odredaba parničnog postupka.[4]
[1] Stanković G., Građansko procesno pravo, prva sveska, Građanko parnično procesno pravo, Univerzitet u Nišu - Pravni fakultet, Niš, 2007, str 448.
[2] Borjanišević V., Vrste presuda u parničnom postupku, doktorska disertacija, Pravni fakultet,, Univerzitet u Nišu, Niš, 2008. str 22.
[3] Georgijevski, S. – Parnična postapka, Pravni fakultet, Skopje, 1988, str. 343.
[4] Borjanišević V., Vrste presuda u parničnom postupku, doktorska disertacija, Pravni fakultet,, Univerzitet u Nišu, Niš, 2008. str 24.
