Svako od nas je imao priliku da bude pogrešno procenjen ili onaj koji pogrešno oceni ljude. „Prvi utisak najčešće ne laže“ česta je interpretacija koju možemo čuti od onnih iskusnijih. Ipak sa druge strane uvaiđamo da nas često ljudi pogrešno razumeju, da imaju negativni impresiju o nama iako, realno, ne znaju ništa o nama niti su imali priliku da nas upoznaju. Prvi utisak, koliko god imao značaja, može biti pogrešak. Može se desiti u neugodno vremen, u stresnoj situaciji, u trenutku kada imamo probleme koji nam ne dozvoljavaju da razmišljamo racionalno itd.
Tekst koji je predmet analize u ovom radu, upravo ukazuje na čudnu situaciju u kojoj se našao naš „junak“ Gordon i bazmalo čudnoj rekciji na anticipaciju da treba da proba jelo koje Bob upravo obeduje. Gordonova reakcija je u svakom pogledu pogrešna. Kao prvo osnovni bonton nalaže da ne treba niti uzimati niti dodavati ikome išta u tanjir, drugo obrok je verovatno jedna od najintimnijih momenata koju možete da podelite sa svima a u isto vreme i veoma lična „stvar“. Tokom obroka se mnogo može saznati o osnovnoj kulturi druge osobe, etičkim normama, porodičnom obrazovanju itd. Sve ono što se na dugoročnom planu može očekivati od jedne osobe. Procena Boba je apsolutno ispravna. Gordona smatra krajnje neuviđajnim i bez osnovnih moralnih vrednosti.
Tekst se u nastavku okreće mogućnosti ispravljanja lošeg prvog utiska i načinom ostavljanja dobrog utiska uopšte. Osobe koje prvi put upoznamo najčešće imaju veoma kratak period da steknu prvi utisak o nama. Stiču ga sagledavajući našu odeću, frizuru, način ophođenja, govor tela itd. Na osnovu tog prvog utiska ljudi često izvode i dublje zaključke o našoj ličnosti i našim sposobnostima. Sam still oblačenja može u velikoj meri da utiče na stvaranje mišljenja o nama, a da negovorimo o tome da u različitim kulturama postoje različita shvatanja određenog načina odevanja. Tako u jednoj državi leženo oblačenje može da oslikava uspešnu osobu koja više brine o svojim intelektualnim sposobnostima nego o odevanju, dok u drugoj državi može značaiti potpuno odsustvo želje za poslovnim uspehom. Opet zavisi i od događaj na koji idemo.[1] Svakako da poslovno odelo ne dolazi u obzir ako idemo na prijateljski teniski meč sa svojim novim kolegama.
Ipak, ako se u tekstu i ističe, nije sve gotov nakon prvog utiska. Naravno, nije. Prvi utisak može dan ostane u trajnom sećanju na osobu koju više nikada nećemo videti, a vremenom ćemo i zaboraviti. Ipak naš sistem percepcije automatski dodeljuje određena očekivanja, sposobnosti, osobine pa čak i znanja osobama sa određenim fizičkim karakteristikama ili načinu izrađavanja. Međutim u velikom broju slučajeva (ima i procena koje se pokažu kao ispravne) grešimo u svijom procenama. Tu stupa na scenu druga faza percepcije.
Daljom saradnjom ili kontaktima sa osobama pdobijamo sve veći broj informacija koje menjaju našu percepciju. U tekstu se ističe da je percepcija kao zamućeno sočivo koje vremenom, kako pristižu informacije, postaje sve jasnije. Upravo, pomenuta sočiva, po rečima autora prethodnog teksta predstavljaju veoma značajane parametre na koje je moguće uticati. Autor ističe sočivo poverenja, moći i ega, ali i dodatna sočiva, koja po miljšenju autora ovog rada mogu biti onoliko različiti koliko i različitost svake jedinke.
Poverenje je, ako sagledamo sa lično/socijalnog aspekta, u velikoj meri osnov svakog zdravog međuljudskog odnosa. Bez poverenja svako od nas bi se u svakom trenutku osećao ugrožen, u strahu za svoj život i zdravlje itd. Ovaj psihosocijalni fenomen, u slučaju disfunkcije ili psihičkog oboljenja osobe, dovodi do paranoje i teških psihičkih promena. Samim tim ukazuje nam na značaj poverenja kao potrebe međuljudskih odnosa. U segmentu saradnje a naročito poslovne saradnje poverenje se veoma teško gradi, u svim poslvnim akcijam postoji potreba za nadmetanjem, dokazivanjem i napredovanje na šta ukazuje u prethodni tekst. Gordon u svom viđenju realnosti, treba u svakom trenutku da se trudi da pridobije poverenje drugih, da pokaže sebe u boljem svetlu, da se smeje kada je to odgovarajuće, da pomaže drugima ali najbolje kada to neko treba da primeti itd. Slika koju autor teksta gradi je zabrinjavajuća. Hoće da ukaže na određene postupke koji mogu da pobljšaju našu sliku kod drugih i podignu nivo poverenja prema nama, ali sam mišljenja da je njegova interpretacija pogrešna. Poverenje se gradi konstatnom, direktnom, otvorenom i “neplastičnom” saradnjom, akcijama, sradačnim i iskrenim zalaganjem. Nema potrebe za veštačkim tvorevinama kako bi se unapredio odnos, ili bar izgradilo trajno poverenje sa dugoročnim i efektivnim posledicama. Ako osoba želi brzo da napreduje, što se može uočiti u slučaju Gordona, onda je svakako njegov princip primenljiv ali daleko je od moralno ispravnog.
Sočivo moći, koje je takođe iskazano u tekstu, kao jedno od osnovnih, predstavlja igru koja je stara koliko i samo čovečanstvo, samo što je procena danas znatno kompleksnija. Moć je oduvek fasciniralana većinu ljudi, malo je onih koji joj mogu odolti, ili bolje rečeno ne isticati je. Autor teksta aludira na to da pri susretu sa moćnijim od sebe treba čak i “podići” moćnijem od sebe kako bi se istakao značaj te osobe. Ovo dovodi do stvaranja osećaja manje vrednosti ili pak podizanja vrednosi određenoj osobi. Stav je efikasan u kratkoročnom opsegu i mogućnosti dolaska do višeg stepena moći ali isto tako prenosi “boljku” savremenog društva i daje onima koji imaju moć još više moći iako je nerealna.
Sočivo ega je, može se reći, zbirna posledica većeg broja faktora u kojem moć ima značajnu ulogu. Sa psihološke strane ako poznajemo činjenu da je ego - ja, ni jednim činom niti pred kojim faktorom osoba koja želi da ostavi dobar utisak ne treba da se ponidaštava pred drugim egom, niti da ponidaštava drugima ego. Ovaj proces svakako zahteva ulazak u drugu fazu percepcije, jer prva faza percepcije nije u mogućnosti da obuhvati ovaj oseobeni iskaz iz prostog razloga jer je za to potrebno vreme.
[1] Making a great first impresion (dostupno na http://www.rit.edu/~w-ssp/documents/Making Good First Impression and Eye Contact Tips.pdf)