Свака активност менаџера у организацији започиње одлучивањем. И поред чињенице да у свету око нас има мало феномена који су толико присутни и очигледни као што је то случај са одлучивањем, непосредно проучавање одлучивања почиње релативно касно, тек тридесетих година овог века. Па ипак, и поред развоја различитих метода у одлучивању, које су иницирали појаву научног менаџмента, бихевиорални и системски приступ у менаџменту, савремена пракса показује потребе за даљим истраживањима у овој области.
Стил менаџмента организације у процесу доношења одлука се „одражава“ и мења у завистности од промена интерног и екстерног окружења у коме организација обавља операције. Овакав приступ подразумева да не постоји један најбољи и универзални начин менаџмента у организацији и околности у организацији. Улога менаџера је у избору и употреби методе и модела који су најефикаснији за решавање конкретног проблема у одређеној ситуацији.
Утицај менаџера на процес доношења одлука има пресудан значај за успех организације. Квалитет одлуке менаџера одређује успех посла, опстанак и развој организације. Положај, значај и утицај менаџера у процесу доношења одлука у књизи се сагледава са становишта улога менаџера, хијерархијског нивоа менаџмента у организацији, ауторитета менаџера, комуникација и утицаја окружења.
У савременим истраживањима присутна је тенденција међу појединим ауторима да се менаџмент може дефинисати кроз улоге менаџера. У процесу решавања различитих проблема у конкретним ситуацијама менаџер доноси одлуке кроз обављање различитих улога. Полазећи од хијерархијске диференције менаџмента у организацији на три нивоа менаџера (топ ниво, средњи и оперативни) могу се издвојити три области утицаја у процесу доношења одлука: стратешки, административни и оперативни утицај. У завистности од хијерархијских области утицаја, нивоа и улога менаџера могу се диференцирати три основна приступа у одлучивању. Оригинативни приступ се односи на врхунски ниво менаџмента и концетрише се на подстицајне потребе организације. Овај приступ резултира стратешким одлукама. Интерполација се односи на средњи ниво менаџера и концентрише се на подсистемске одлуке. Овај приступ резултира тактичким одлукама. Администрација се односи на оперативни ниво и резултира оперативним одлукама. Улога ауторитета менаџера у процесу доношења одлука сагледава се као „моћ“ која произилази из одређене позиције менаџера у организацији. Та „моћ“ заснована је на утицају менаџера у процесу доношења одлука на основу његових специјализованих вештина и способности (извор личне моћи), као и на основу функције која му је поверена у организацији (извор моћи позиције).
Менаџери одлучују мотивишући и комуницирајући са својим подређеним сарадницима, другим менаџерима у организацији и спољним сарадницима у екстерном окружењу организације. Комуникације су витални елемент одлучивања. Менаџери комуницирају преко канала и мрежи којима се информације преносе или размењују унутар група. У процесу доношења одлука, менаџер се може појавити као „централни систем информационог процеса“. С обзиром да реалност бројних cитуација у менаџерској пракси захтева брзо реаговање у процесу доношења одлука, комуникациони систем у организацији треба да буде способан за брзо преношење велике количине информација.
Менаџер доноси одлуке у реалном окружењу. Праћење кретања и токова промена у окружењу је веома значајно за процес доношења одлука. Бројни чиниоци интерног и екстерног окружења, као што су „способности“ ресурса и операција организације (интерни амбијент организације), економске, политичке, технолошке, друштвене и културне варијабле (екстерни амбијент организације) утичу на процес доношења одлука у менаџменту. Циљ менаџмента организације је да „прелази“ границе система у коме обавља операције, тако што својим одлучивањем оптимизира подршку и минимизира отпор и конфликте у окружењу.