Po proceni Međunarodne organizacije rada (MOR) 2,2 miliona ljudi godišnje umre od posledica loših uslova na radnom mestu, odnosno po jedna osoba na svakih 15 sekundi. Za saniranje posledica stradanja na radnom mestu troši se 2-4% državnih bruto proizvoda u Evropi, odnosno oko 25 milijardi evra. U Srbiji se na svaku povredu sa smrtnim ishodom registruje 70 teških i oko 700 povreda sa pojedinim karakteristikama invaliditeta i 7.000 lakših povreda.
Ovi podaci dovoljan su razlog za uvođenje sistema upravljanja rizicima koji pored brige o životu i zdravlju zaposlenih, ima i ekonomski značaj. Naime, uvođenjem standarda koji su na nivou Evropske unije propisani Evropskom socijalnom poveljom, a u Srbiji Rezolucijom Skupštine Srbije o pridruživanju Evropskoj uniji, organizacija će, upravljanjem rizima, postići podizanje postojećih procesa na viši nivo, smanjiće dupliranje napora i ustedeće i vreme i novac. Dakle, bolje upravljanje rizicima dovodi do smanjenja troškova, povećanja efektivnosti i efikasnosti, većeg stepena zadovoljenja korisnika, što predstavlja osnov za ostvarenje većeg profita.
Uređen i sistematizovan pristup za identifikovanje opasnosti i upravljanje rizikom doprinosi, kako obezbeđenju zdravijeg i sigurnijeg radnog okruženja, tako i izbegavanju nastanka nezgoda, narušavanja zdravlja, a i smanjenju izgubljenog radnog vremena zbog bolesti i povreda na radu zaposlenih.
Sistem bezbednosti i zdravlja na radu u Republici Srbiji, uređen je Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu (Sl. glasnik RS 101/2005). Donošenjem Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu izvršeno je usaglašavanje sa ratifikovanim konvencijama MOR-a i osnovnom Direktivom 89/391/EEZ, kao i posebnim direktivama koje proističu iz osnovne, tako da su prihvaćene sve smernice pomenutih direktiva u meri i obliku prilagođene domaćim uslovima.
Pored Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, propisi koji utiču na aspekte bezbednosti i zdravlja na radu su Zakon o radu, Zakon o zdravstvenoj zaštiti, Zakon o zdravstvenom osiguranju, Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju i drugi zakoni,
Cilj uvođenja ovih standarda jeste podizanje morala zaposlenih, manje nezadovoljstvo, niže premije osiguranja, kao i povećan kredibilitet i imidž preduzeća.
Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu u Srbiji stupio je na snagu 29.11.2005.godine. Svi poslodavci bili su u obavezi da do 06.09.2007.godine donesu Akt o proceni rizika u pismenoj formi za sva radna mesta u radnoj okolini i da utvrde način i mere za njihovo otklanjanje, kao i da imenuju stručno lice za obavljanje poslova bezbednosti i zdravlja na radu u slučaju da imaju više od 10 zaposlenih radnika (imenovanjem 1 ili više zaposlenih iz svojih redova koji imaju položeni stručni ispit iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu kod Uprave za bezbednost i zdravlje na radu pri Ministarstvu rada i socijalne politike ili angažovanjem spoljne stručne službe - Licencirane Agencije, radi obavljanja ovih poslova).[1]
Poslodavci koji zapošljavaju do 10 zaposlenih, u delatnostima trgovine, ugostiteljstva i turizma, uslužnog zanatstva, ličnih usluga, finansijsko‐tehničkih i poslovnih usluga, obrazovanja, nauke i informisanja, zdravstvene i socijalne zaštite i stambeno komunalne delatnosti, mogu sami da obavljaju poslove bezbednosti i zdravlja na radu bez položenog stručnog ispita, s tim što stručno lice treba izraditi Akt o proceni rizika.
Ostali poslodavci, bez obzira na broj zaposlenih, mogu da donesu Akt o proceni rizika ako su zaključili Ugovor o angažovanju pravnog lica ili preduzetnika sa licencom za obavljanje poslova bezbednosti i zdravlja na radu.
Pored toga, svi poslodavci koji imaju do 10 zaposlenih radnika, prava, obaveze i odgovornosti u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu, mogu da utvrde Ugovorom o radu, za razliku od ostalih koji su u obavezi da donesu opšti akt tj. Pravilnik ili da zaključe pojedinačni kolektivni ugovor, ako imaju sindikat kome je reprezentativnost utvrđena u skladu sa Zakonom o radu.
.....
Bezbednost i zdravlje na radu podrazumeva ostvarivanje uslova rada u kojima se preduzimaju određene mere i aktivnosti u cilju zaštite života i zdravlja zaposlenih i drugih lica koji na to imaju pravo. Interes društva, svih subjekata i svakog pojedinca je da se ostvari najviši nivo bezbednosti i zdravlja na radu, da se neželjene posledice kao što su povrede na radu, profesionalne bolesti i bolesti u vezi sa radom svedu na najmanju moguću meru, odnosno da se ostvare uslovi rada u kojima bi zaposleni imao osećaj zadovoljstva pri obavljanju svojih profesionalnih zadataka. Za ostvarivanje ovakvog cilja neophodan je sistematski pristup u preventivnom delovanju i povezivanje svih subjekata koji su nosioci određenih obaveza i aktivnosti na nacionalnom nivou, ali i šire, sa međunarodnim institucijama u ovoj oblasti. Njihova je dužnost da se staraju o sprovođenju utvrđenih pravila, mera i standarda o uslovima rada i stalna briga da ih menjaju i usaglašavaju sa tehnološkim i društveno-ekonomskim razvojem kako bi se unapredila bezbednost i očuvalo zdravlje zaposlenih.
Istorijski posmatrano, potreba za preduzimanjem određenih aktivnosti radi bezbednosti učesnika u radu javlja se sa prvim oblicima rada, jer je svaki rad praćen manjim ili većim opasnostima, ali se kao organizovana delatnost uspostavlja tek početkom 19. veka. Naime, razvojem industrije radnička klasa je brojno ojačala, ali su se uslovi rada pogoršali. Sa usavršavanjem sredstava za rad, a naročito sa tehničkim napretkom poznatim pod nazivom „industrijska revolucija“, broj povreda na radu i bolesti se naglo uvećava. Nezadovoljstvo uslovima rada raste do te mere da dovodi do otvorenih istupanja radnika sa osnovnim zahtevom za njihovo poboljšanje. Stvara se snažan radnički pokret i radnička udruženja koja vrše pritisak na državu i ona je prinuđena da ove odnose pravno reguliše kako bi obezbedila minimalnu zaštitu radnika, a time i veću ekonomsku stabilnost i socijalni mir. Od tada počinje intenzivan razvoj zaštitnog zakonodavstva, širenje socijalnih prava i stvaranje međunarodnih organizacija koje u velikoj meri doprinose uspostavljanju stabilnih sistema bezbednosti i zaštite zdravlja na radu.
U savremenim uslovima zaštita kao društvena delatnost može se posmatrati u širem i užem smislu. U širem smislu ona se obezbeđuje zakonodavstvom o radu i socijalnom osiguranju koje uređuje prava: na ograničeno radno vreme, skraćeno radno vreme, odmore i odsustva sa rada, na zaradu i druga primanja, na bezbedne uslove rada i posebnu zaštitu žena, omladine i invalida, na zdravstvenu zaštitu, na pomoći i naknade, prava za slučaj invalidnosti i druga prava kojima se garantuje socijalna i materijalna sigurnost za slučaj nemogućnosti rada.
U užem smislu, pod zaštitom se podrazumeva preduzimanje svih mera i aktivnosti u cilju stvaranja bezbednih uslova rada i zaštite zdravlja radnika od rizika koji se javljaju u radnoj sredini i na radnom mestu.
Tako je poslodavac je dužan da obezbedi zaposlenom rad na radnom mestu i u radnoj okolini u kojima su sprovedene mere bezbednosti i zdravlja na radu. Poslodavac se ne oslobađa obaveza i odgovornosti u vezi sa primenom mera bezbednosti i zdravlja na radu određivanjem drugog lica ili prenošenjem svojih obaveza i odgovornosti na drugo lice. U slučaju nastanka povrede na radu zbog neuobičajenih i nepredvidivih okolnosti koje su izvan kontrole poslodavca ili zbog izuzetnih događaja čije se posledice uprkos svim nastojanjima nisu mogle izbeći, poslodavac nije odgovoran.[2]
Poslodavac je dužan da obezbedi da radni proces bude prilagođen telesnim i psihičkim mogućnostima zaposlenog, a radna okolina, sredstva za rad i sredstva i oprema za ličnu za titu na radu budu uređeni, odnosno proizvedeni i obezbeđeni, da ne ugrožavaju bezbednost i zdravlje zaposlenog.[3]
Poslodavac je dužan da obezbedi da sprovođenje mera bezbednosti i zdravlja na radu ne prouzrokuje finansijske obaveze za zaposlenog i predstavnika zaposlenih i ne utiče na njihov materijalni i socijalni položaj stečen na radu i u vezi sa radom. Prilikom organizovanja rada i radnog procesa, dužan je da obezbedi preventivne mere radi zaštite života i zdravlja zaposlenih kao i da za njihovu primenu obezbedi potrebna finansijska sredstva. Poslodavac je dužan da obezbedi preventivne mere pre početka rada zaposlenog, u toku rada, kao i kod svake izmene tehnološkog postupka, izborom radnih i proizvodnih metoda kojima se obezbeđuje najveća moguća bezbednost i zaštita zdravlja na radu, zasnovana na primeni propisa u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu, radnog prava, tehničkih propisa i standarda, propisa u oblasti zdravstvene zaštite, higijene rada, zdravstvenog i penzijskog i invalidskog osiguranja, i dr.[4]
[1] http://www.kvalitet.org.rs/bezbednost-i-zdravlje-na-radu/zakonske-obaveze-u-srbiji
[2] Grupa autora, Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, sa komentarom i priručnikom za osposobljavanje lica za bezbednost i zdravlje na radu, Beograd, 2006.
[3] Isto.
[4] Isto.