Svaka aktivnost menadžera u organizaciji započinje odlukom. Pošto je opstanak i razvoj organizacije krajnji cilj menadžerske aktivnosti, to je i odluka menadžera programirana konstitucijom nervnog sistema u obliku intuicije. Proces donošenja odluka u menadžmentu se obavlja u realnim situacijama i sastoji se iz niza racionalnih elemenata i postupaka.

U cilju maksimizacije rezultata u postizanju ciljeva organizacije, menadžeri se često služe primenom naučne analize, matematičko – statističkim i logičkim metodama i modelima u procesu donošenja odluka. Najzad, bez obzira da li je nosilac odluke menadžer ili grupa, proces donošenja odluka u menadžmentu pri manjem ili većem stepenu nezavisnosti i rizika.

Kod rešavanja problema o kome menadžer ima kompletne podatke tj. problem je jasno definisan i poznati su svi elementi od uticaja na odluku, menadžer je u situaciji da izabere optimalnu alternativu, onosno onu koja najbrže vodi do ostvarenja cilja. Ovakva vrsta donošenja odluka predstavlja determinističko odlučivanje koje je u praksi menadžera retko. Menadžer donosi odluke u ''nesigurnom okruženju'' pri manjem ili većem stepenu rizika. U takvim uslovima, poznavanje mogućnosti i posledica je ograničeno. Menadžer bira ''zadovoljavajuću'' alternativu, jer samo sa određenom verovatnoćom može predviveti koja će od alternativa dovesti najbliže do ostvarenja cilja.

S obzirom da menadžer najčešće u svojoj praksi donosi odluke pri neizvesnosti, ovakav vid odlučivanja je dominantan oblik odlučivanja u menadžmentu.