Videli smo da žene, ne ističu subordinaciju i hijerarhiju, dok muškarci - menadžeri to naglašavaju. Muška dominacijaje otvorena, javna. Oni ne samo da pokazuju da žele da budu glavni, već žele da budu i ispred glavnog. Što se ponašanja tiče oboje su nezavisni, energični, ciljno orijentisani. Muškarac menadžer je više tvrdoglav, samouveren, manje fleksibiian i manje tolerantan u odnosu na ženu menadžera. To je samo deo razlika između priroda muškarca i žene ali ne i obavezna razlika jer svi smo mi različite ličnosti te se te razlike ne moraju toliko isticati.

Može se zaključiti da muškarci i žene koriste različite načine menadžerstva, svako na svoj način, mada ne uvek u doslovnom kontekstu. Žene menadžeri moć i autoritet zasnivaju na uspehu ostvarenom u komunikaciji sa zaposlenima dok muškarac koristi hijerarhijsku moć i formalni autoritet. Dok žena gradi personalnu moć muškarac gradi strukturalnu moć. Žena time stvara mogućnost motivacije zaposlenih dok muškarac motivaciju stvara određenim nagradama i kaznama. Kada uz sve to žena ima iza sebe i porodicu koja to razume onda ona može da postane lider.

Sve u svemu kako napreduje društvo tako i žene dobijaju sve više šansi da dokažu svoje kvalitete i kredibilitet. Mada još uvek je sve to u povoju, još uvek nemaju istata primanja kao muškarci na istim mestima,  lakše dobijaju otkaz ako dođe do ljubavne romanse, često nisu shvaćene ozbiljnim poslovnim partnerom itd. Mislim da je balkan (što se tiče Evrope) najveći problem za postizanje željenog cilja žena, i mi a i one same još uvek smatramo da im je mesto kući kraj dece, a ne u kompaniji kao rukovodioc.