Fenomen potrošačkog društve je sa aspekta današnje Srbije “svež” fenomen. Iako je potrošačka groznica u razvijenim zemljama kapitalzma odavno postulat na kojem se zasniva čitav društveno ekonomski sistem u Srbiji je dolaskom “demokratskih” tokova uveden i ovaj fenomen. Kako se u zapadnim zemljama kroz dug proces borbe potrošača došlo do određenog nivoa ravnopravnosti i prava potrošača ovaj proces u Srbiji propraćen je brzim usvajanjem Zakona o zaštiti potrošača i ostalih proevropskih Zakona ali samo u svojim osnovnim okvirima bez aktivnog učešća građana, bez jakih institucija koje mogu da proprate ove Zakone, bez edukacije i svesti potrošača o svojim pravima i svakako bez realne primene istih. Stvoren je haotičan potrošački sistem u kojem niko nije odgovoran, svi ima svoja prava i cena može biti proizvoljno formirana bez obzira na realni kvalitet ili “obećanja” poizvođača. U takvim uslovima uvek ispašta potrošač a prevara postoja legitimno oružje proizvođača.
Jedan od najznačajnijih uticaja na potrošača u savremenom globalističkom društvu ima marketing. Ulaskom u novi milenijum i opštom globalizacijom poslovanja i pojavljivanjem već “prekaljenih” kompanija na tek formiranim “slobodnim” tržištima nekada socijalističkog i komunističkih država dolazi do izražaja višegodišnje iskustvo marketinških stručnja iz oblasti ponašanja potrošača koji neadekvatnim porukama i “neverovatnim” ponudama kod potrošača, naročito u našoj zemlji, stvaraju želju za kupovinom. Ono što izostaje u ovom procesu jeste realni kvalitet i objektivna cena, “sitno pisane” klauzule u ugovorima, nedefinisana suština ugovora, nedostatak kontrole od strane države, uslovljenost džave novim radnim mestima i popuštanje kompanijama itd. U ovakvim uslovima, bez odgovarajućih zakonskih odrebi koje bi štitile potrošača, dolazi do teških povreda prava potrošača, naravno po standardima koji još uvek nisu bili na snazi u našoj državi, odobrenja kredita koji su pogubni po građane, prodaje robe bez provere porekla i uticaja na zdravlje potrošača i generalno stavljanja potrošača u nezavidan položaj.
Poslednjih godina kao odgovor novonastaloj situaciji Republika Srbija usvaja niz Zakona kojima se formulišu prava potrošača i pravila konkurentnosti i oglašavanja koji imaju za cilj pobošanje tržišnih uslova u kojima se nalazi potrošač u Srbiji. Ipak ako uzmemo u obzir da svi zakonodavni i pravni aspekti, u poređenju sa razvijenim zamljema, u RS kasne nekoliko decenija i nivo edukovanosti i informisanosti potrošača o tržišnoj ekonomiju, konkurentnosti, potrošačkim pravima itd. jasno je da nas čeka dug period aklimatizacije.
Nameće se utisak da je u našoj državi potrošač u velikoj meri zaštićen i da postoje realne osnove za formiranje zdravog i liveralnog tržišta. Imamo Zakon o zaštiti potrošača i niz drugih zakona koji su potpora istog, Strategiju zaštite potrošača, veliki broj udruženja koja štite prava potrošača, institucije i ministarstva koja su nadležna za rešavanje sporova i kršenja prava potrošača a realnost je upravo suportna. Zakon i zakonske odredbe se ne primenjuju, Strategija postoji samo na papiru a institucije prebaciju nadležnost sa jedne na drugu. Ko je onda odgovoran za ovakvo stanje?
Odgovor na prethodno pitanje je jednostavno.. potrošač! Da bi se primenio Zakon potrebno je da neko prijavi nepravilnost i kršenje Zakona, potrebno je protestvovati i bojkotovati proizvođače koji krše etičke norme oglašavanja, narušavaju životnu sredinu, nude loš kvalitet robe, ne poštuju pravo na reklamaciju itd. Opet da bi se to postiglo potrebno je da potrošač zna svoja prava, da se edukuje i informiše u tom pravcu, da vrši pritisak na medije, lokalne i državne institucije da aktivno učestvuje u sprobođenju zakonskih klauzula. Kroz rad se može uvideti da potrošači veoma malo znaju o svojim pravima, da se ne informišu na pravi način i da očekuju da “neko” reši probleme kojeg su i oni deo.
Naravno to je samo jedna strana medalje. Svakako da je potrebno aktivno učešće i volja državnih institucija da se sprovedu i ispitaju pritužbe potrošača, da se izvršioci kazne u što kraćem roku, da se medijski obelodani koji su to proizvođai i građanima skrene pažnja na njihove postupke.
Ipak, ostaje utisak da naše društvo još uvek nije zrelo za novonastale promene. Potrošači su obuzeti “potrošačkom groznicom”, poboljšenjem svog materijalnog stanja i zadovoljstvom “što sad bar ima da se kupi”, a proizvođači mogućnošću da uslovljavaju državu zapošljavanjem, pravdanjem teškom ekonomskom situacijom i nemogućnošću prilagođavanja novim zakonskim odredbama u tako kratkom roku. Sva tri faktora država, proizvođači i potrošači imaju opravdanje za svoje nepostupanje po etičkim, ekonomskim, društveno moralnim i zakonskim normama, što opet nameće pitanje: Ko bi trebao da započne proces? Odgovor je ponovo isti... potrošač!