Vazduh je oduvek bio predmet značajnog interesovanja čoveka, ne samo kao osnovna životna potreba, već i kao element filozofskih razmatranja i materija od osnovnog naučnog interesa. Danas vazduh treba posmatrati na način na koji čovek nije navikao da ga posmatra, onako kako već posmatra zemljište i pitku vodu, kao životno neophodan deo prirode ograničenih mogućnosti. Čovek nije razmišljao o vazduhu kao o nečemu što se može potrošiti ili bar toliko promeniti da postane neupotrebljivo ili manje pogodno za normalno obavljanje životnih procesa. Ali, to nikako ne znači da o vazduhu nema šta da se razmišlja. Ako se iz nekog rezervoara sve više uzima a sve manje mu se dodaje, samo je pitanje vremena (koje, istina, može biti veoma dugo) kada će ce njegov sadržaj smanjiti, odnosno nepovratno izmeniti.
Ono što se danas dešava prirodi liči na pražnjenje rezervoara. Amazonske šume, često nazivane plućima planete, sve više se krče. Pustinjski pesak Sahare napreduje i osvaja zeleni pojas Afrike. Sve više požara, koji nisu nastali dejstvom prirodnih činilaca, smanjuju biljni pokrivač planete i prevode kiseonik u ugljenik(IV)-oksid i azotove okside. Isti proces se dešava pretvaranjem fosilnih goriva u energiju za grejanje, pokretanje industrije i automobila. Neke od ovih procesa priroda nije predvidela u svom bilansu i još niko ne može tačno da izračuna hoće li se sadašnja ravnoteža i bilansi održati ili će biti nepovratno narušeni.
Vazduh koji okružuje našu planetu sastoji se od smeše gasova i raznihprimesa u čvrstom, tečnom i gasovitom stanju. Ove primese (prašina,vulkanski pepeo, čađ, čestice soli i druge čestice), vodena para i razni gasovipostoje svuda i na svakom mestu u većim ili manjim količinama.
Zagađenje vazduha je nastalo još sa pojavom vatre i to od dima i zagušljivih gasova, a dalji uticaj na zagađenje vazduha imalo je topljenje i obrada metala. Prerada živinog sulfida u srednjem veku uticala je na zagađenje vazduha sumporom. Masovno zagađenje vazduha počinje sa većom upotrebom fosilnih goriva, a pre svega uglja. Još u XIII veku, u Engleskoj su doneti propisi o kontroli zagađenosti vazduha dimom koji su predviđali i smrtnu kaznu. Ogroman doprinos zagađenju vazduha daje industrija, a sredinom dvadesetog veka javlja se problem zagađenja radioaktivnim materijama.
Zaštita vazduha zato, danas, ima veliki značaj. Čovek je svojim aktivnostima značajno ubrzao zagrevanje naše planete i doveo do toga da je u nekim delovima sveta vazduh toliko zagađen da je potrebno nositi maske kako bi se organizam zaštitio od njegovog uticaja. Međutim neosporno je da su proscesi kojima se usporava ovaj vid zagađenja vazduha realno zanemarljivi i da je kvalitet vazduha u budućnosti doveden u pitanje.
...
Vazduh može biti zagađen materijama koje mogu biti u obliku: čestica, aerosola, gasova, para, isparenja, čađi, letećeg pepela i drugih oblika. Izvori zagađenja čine osnovu današnjih ekoloških problema. Sagorevanjem fosilnih goriva (uglja, nafte, gasa) u procesima proizvodnje i potrošnje energije dolazi do svih vidova zagađenja i degradacije životne sredine (vazduha, zemljišta, vode). Mnogi štetni izvori zagađenja vazduha ugrožavaju normalno funkcionisanje čoveka, kao i biljnog i životinjskog sveta. Pod izvorom zagađenja vazduha podrazumevaju se procesi koji pod unutrašnjim ili spoljašnjim uticajem emituju nečistoće u atmosferu. Izvori zagađenja vazduha mogu biti prirodni i veštački (antropogeni).[1] Razlika između ove dve vrste izvora je u količini i vrsti emitovanih zagađujućih supstanci i načinu na koji su emitovane. Veštački izvori mogu se svrstati u sledeće grupe:
- elektrane (termo i nuklearne elektrane), kotlarnice i toplane, kombinovana postrojenja; individualna ložišta; industrija i poljoprivreda, a pre svega metalurgija, hemijska industrija, poljoprivredna aktivnost (kopanje, zaprašivanje, spaljivanje);
- transportna sredstva (sagorevanje benzina, dizel goriva, butana, vodonika i drugih materija);
- zanatski objekti; sagorevanje otpadnih materija;
- proces vađenja i obrade mineralnih sirovina.
[1] Vuković Ž., Procesi i sistemi u zaštiti životne sredine, fizičko –hemijski i radijacioni aspekti, Nauka, Beograd, 1997.
