Priča o održivom razvoju, ekološkom menadžmentu i zaštiti životne sredine zanimljiva je, ali često predstavlja samo mrtvo slovo na papiru za mnoga privredna preduzeća – zagađivače životne sredine. Da bi se sproveo koncept ekološkog menadžmenta tj. upravljanja životnom sredinom neophodno je upoznati se sa određenim elementima tog kompleksnog sistema, od kojih je veoma značajno definisati troškove životne sredine. U ovoj oblasti naročito se ističe ISO organizacija, koja je kreirala posebnu grupu standarda, ISO 14000, kojim se bliže određuju ekološki zahtevi prema zagađivačima.

Naravno, ISO standard predstavlja osnovu jednog velikog sistema, integrisanog sistema ekološkog menadžmenta (EMS), pomoću kog se kreiraju strategije za održivi razvoj.

Uvođenjem standarda ISO 14000 i poštovanjem ograničenja zagađenja, neizostavno se dešavaju odlivi sredstava iz preduzeća. Budući da svaka čista tehnologija i čista proizvodnja koštaju mnogo, kada su u pitanju investicije u iste, neophodno je prikazati kako su definisani troškovi koji nastaju tokom proizvodnog procesa i rada kapaciteta u preduzeću koje poštuje ekološka ograničenja, kontrole tih procesa, kao i troškovi koji nastaju usled zanemarivanja ekološki odgovornog poslovanja.

Sama primena standarda ISO 14000 je dobrovoljna ali mnogi veliki kupci uslovljavaju svoje dobavljače da moraju da poseduju sertifikat za sistem upravljanja zaštitom životne sredine, isto kao što se to desilo kada je publikovana serija standarda ISO 9000. Razlog je jednostavan: neka multinacionalna kompanija, CocaCola na primer, ne može dozvoliti narušavanje svog imidža, tako da poslovanje sa dobavljačima koji se ponašaju neodgovorno prema životnoj sredini – a to znači i prema društvu - ne dolazi u obzir.

U istom kontekstu kao i prethodni standardi javlja se i OHSAS 18000 standardi koji imaju za cilj da urede sisiteme očuvanja zdravlja i zaštite zaposlnih. Ovaj standard je sve prisutniji u mnogim zemljama zato što se na državnom nivou donose zakoni kojima se definiše obaveza sprovođenja istih.