Педагошка теорија једна је од најстаријих научних дисциплина јер су деца одувек била значајна за свако друштво. О педагокој теорији налазимо још у античкој Грчкој. Платон , Грчки фолозоф, је у својим делима тумачио суштину појма васпитања и његову улогу у постизању идеалне државе. Он је изнео идеју о систему васпитања деце раног узраста које би било под надзором државе, као и поставке о садржају и методама рада са најмлађима. Указао је на васпитни значај игре и литературе и поставио захтеве у вези са особама које се брину о деци. У његовим радовима су питања васпитања најмлађих била први пут донекле разматрана систематски, што је имало одређен значај за читав даљи развој теорије предшколског васпитања.
Поред Платона и Аристотел се бавио питањима дечијег васпитања. Он је говорио о о хармоничном развоју личности, који је обухватао физичко, морално и умно васпитање од детињства. Рано детињство, по Аристотелу, представља најзначајнији период развоја детета те самим тим мора бити под надлежношћу породичног васпитања а најважнија лекција коју мора да савлада јесте повезивање са природом. Аристотел је сматрао да деци треба обезбедити одговорајуће услове у којима би се деца осећала безбедно и слободно у исто време.
Велики број мислилаца износио је своја мишљења везана за рани развој деце и т то: Јан Амос Коменски (1592-1670), Џон Лок (1632-1704), Жан Жак Русо (1712-1778), Јохан Хајнрих Песталоци (1746-1827), Роберт Овен (1771-1858) и други. У корену савремених схватања предшколског васпитања налазе се схватања Фридриха Фребела (1782-1852), Овида Декролија (1874-1932) и Марије Монтесори (1870-1952).
Данашња предшколска педагогија релативно је нова самостална научна дисциплина које је формирала унутар педагошке науке, као засебна целина. Разлог развоја предшколске педагогије управо јесте чињеница да су деца у овом периоду развоја најрањивија и у исто време највише уче, те се на тај начин могу остварити завидни резултати методолошким деловањем на дете.