„Човеков задатак није да напреже очи гледајући у магловите даљине, већ да се ухвати укоштац с оним што му се јасно оцртава пред очима.” Ово су речи енглеског историчара Томаса Карлајла, речи које су крајем прошлог века снажно деловале на младог аме-ричког студента медицине Вилијема Ослера. По при-роди склон да се оптерећује мислима о будућности, Ослер је озбиљно схватио Карлајлове речи и трудио се да их примењује у пракси. Колико је у томе успео, показује његова биографија. Поставши један од најугледнијих лекара свог доба, Ослер је утемљио чувену медицинску школу 'Џон Хопкинс’, био именован за почасног професора медицине на Оксфордском универзитету и од енглеског краља добио титулу витеза. У свом дугогодишњем педагошком раду сер Вилијем Ослер често је разговарао са студентима и причао им о тајни свог успеха. Ево шта је једном приликом испричао студентима Јејлског универзитета:
„Људи мисле да човек који ј е професор на четири универзитета мора поседовати надпросечну интелигенцију. То, међутим, није тачно, што вам могу потврдити и моји најприснији пријатељи који знају да спадам у људе сасвим просечне интелигенције. У чему је тајна мог успеха? Само у начину живота, начину који сам назвао 'животом на једнодневне рате'. Шта то значи? Покушаћу да вам наведем један пример… Пре него што сам дошао овамо, прешао сам Атлантик великим прекоокеанским бродом. Посматрао сам капетана који је, стојећи на командном мосту, притиском на дугме могао да активира безбедносне уређаје за затварања водопропусних врата на појединим деловима брода. Размишљајући о том изуму људског ума, наметнуло ми с једно поређење. Сваки човек је много сложенији механизам, намењен много дужој пловидби него онај пркоокеански брод. Важно је, стога, поседовати безбедносне уређаје којима ћемо, кад затреба,притиском на дугме затварати челична врата над коморама наших брига. Попните се на командни мост, будите капетани свог живота и трудите се да вам барем најважнији делови механизма функционишу како ваља. Када навале бриге, сетите се чаробног дугмета, не дозволите да вам бујица преплави коморе. Решавајте проблеме редом: један по један. Искључите предње и стражње моторе, заборавите прошлост и не оптерећујте се бригама о будућности. Развијајте навику живљења на 'једнодневне рате'. Тек тада ћете са поуздањем гледати у садашњицу. Јер, прошлост се не може променити, а будућност је садржана у данашњици.”
Да ли је то, можда, др Ослер желео да каже да не морамо да се трудимо да се припремамо за будућност? Не, нипошто. Хтео је да каже да ћемо се за будућност најбоље припремити уколико се свим силама усредсредимо на садашњост, то јест на савесно обављање послова које нам доноси садашњица. То је, по др Ослеру, једини могући начин припреме за будућност.
Уосталом, 'хлеб наш данашњи' једини је хлеб који можемо да сваримо: док га једемо, не размишљамо о бајатом јучерашњем, ни о несигурном сутрашњем хлебу.
Многи од вас без сумње ће рећи да морамо да се бринемо за сутра, да морамо да напредујемо у послу и обезбеђујемо срества за живот себи и својој породици, да морамо да штедимо новац за старе дане. Слажем се, морамо. Морамо размишљати о сутрашњици, брижљиво је планирати и настојати да је учинимо што лепшом - али се не морамо оптерећивати непотребним бригама о њој.
За време рата војни команданти планирају сутрашњицу, али немају времена да разбијају главу бригама о њој. „Најбољу опрему разделио сам најбољим људима", рекао је једном приликом адмирал Ернст Кинг, један од заповедника америчке морнарице у Првом светом рату, „и упутио их на најкориснији могући задатак. То је све што сам могао учинити. Ако се некад догоди да брод потоне, није у мојој моћи да га извучем на површину. Зато своје време користим радећи на задацима који стоје преда мном, и не разбијам главу јучерашњим пропустима. Када бих дозволио да такве бриге почну да ме опседају, не бих могао дуго издржати на овом послу.”
У рату или миру, главна разлика између конструктивног и неконструктивног размишљања састоји се у следећем: конструктивно размишљање полази од узрока и последица, те стога води ка логичном планирању, док је неконструктивно размишљање збркано, па често доводи до напетости и нервних сломова.