Termin „umetnost" često se koristi za označavanje vizuelnih umetnosti, posebno slikarstva. Time kao da se naročito želi da se istakne ideja da je predstavljanje od posebnog značaja u umetno­sti. Premda je tačno da je veliki deo vizuelne umetnosti predsta-vljačke prirode, ipak je reprezentacionalizam, odnosno verovanje da predstavljačka preciznost ima izuzetan značaj ili vrednost, po­grešan, čak i kad je reč o slikarstvu. Predstavljanje je sredstvo, a ne cilj u umetnosti. Ciljevima kojima predstavljanje stremi može se stremiti i na druge načine, oni se zapravo mogu ostvarivati i ap­straktnim slikarstvom. Ono što je bitno jeste vrednost ili značaj tih ciljeva. Jedan od njih jeste da se istakne samo vizuelno iskustvo, ali slikarstvo može i da prevazide granice čisto vizuelnog.

Donekle je iznenađujuće to što nam ono može ponuditi slike koje uspevaju da uhvate i osvetle ono što nije vizuelno - na primer, emotivna stanja ili karak­ter. Ono što slikarstvo nije u stanju da učini jeste da slikovno pred­stavi dinamiku narativnog niza. Film, premda je takode vizuelna umetnost, uspeva upravo tamo gde slikarstvo doživljava neuspeh. Film raspolaže sredstvima kojima može da konstruiše i pokaže di­namične vizuelne slike, i na taj način prevazide ograničenja statič­ne vizuelne slike. Slabost filma pak proističe iz činjenice da je film multimedijalna umetnost, što znači da je gotovo nemoguće da bu­de rezultat delovanja jednog rediteljskog uma. Zbog toga je film sklon fragmentarnosti. Transcendentnost one vrste koju film omo­gućava, ali takva da ostaje pod kontrolom jednog autora, moguća je, čini se u književnosti.

Vizuelne umetnosti su umetnosti čiji se proizvodi doživljavaju putem vida, okom. Ove umetnosti se još nazivaju i likovnim umetnostima. U nijh spadaju slikarstvo, vajarstvo i primenjene umetnosti. Ciljevi likovnih umetnosti su od estetskog značaja, a njihova dela su dekorativnog karaktera. Primenjene umetnosti uzimaju upotrebne predmete i dekorišu ih, ne uzimajući mnogo obzira prema stvarnoj funkciji predmeta.

Da bi smo razumeli vizuelnu umetnost, njpre je potrebno reći nešto o samoj umetnosti i umetniku kao stvaraocu umetničkog dela, umetničkom sudu i razumevanju umestnosti od strane postmatrača.

O pravom razumevanju umetnosti, pravom umetničkom sudu može biti govora samo onda ako se razumeanje, prosuđivanje umetničkog dela odnosi na njegov bitni sadržaj. Umetnost je veoma javna stvar i predmet vrlo širokog interesovanja. No to interesovanje se nipo­što ne koncentriše isključivo na njen bitni sadržaj, a na­čin posmatranja, prosuđivanja kojima umetnička dela podležu, često pokazuje interesovanje baš za nebitne strane. Sve dok se to dešava svesno i sa uviđanjem da je tako, iz toga ne proističe nikakva šteta. No ako nedo­staje jasan i strog dar razlikovanja između bitnog sadržaja umetničkih dela i njihovih sporednih strana i odnosa, onda iz toga lako proizlazi obmana o suštini razumevanja umetnosti i postaje mogućno da se govori o takvoj suštini tamo gde bitni sadržaj umetnosti još uopšte nije učinjen predmetom razmatranja.