Ликовно васпитање је компонената у остваривању општег циља васпитања и развоја личности детета. У стицању ликовне културе на предшколском узрасту нарочито је поуздан пут сопственог ликовног стваралаштва, под претпоставком да је правилно вођен и заснован на законитостима развоја дечјих изражајних способности. Ликовно васпитање делује у правцу усклађивања важних психичких компонената, а има велику васпитну вредност и утиче на развој појединачних психичких функција као што су интелигенција, машта, осећајност, воља, доследност, дисциплина, тачност, прецизност, спретност руке и друго. Зато је и детињство право доба које пружа деци широк спектар моћи да изразе своје способности и жеље. Ликовно изражавање деце један је од важних фактора психофизичког развоја деце. Многе теме деци омогућавају слободно ликовно изражавање. Једна од таквих тема је тема жита и хлеба, која не само што је сама по себи животна већ што је и занимљива и омиљена међу децом. Обилује богатством боја, облика, традиције, мудрости, културе, навике за рад, љубављу.
Неминовно је да усмерене и слободне активности деце имају велики допринос у ликовном изражавању, али је игра та која има водећу улогу. Тема жито и хлеб је захвална, јер све што се односи на ову тему деца могу да виде, опипају. Природни материјали помажу у стварању креативности код деце, развијању љубави према ликовној уметности, жељу да се баве овим активностима и ван времена проведеног у предшколској утсанови.
Жито и хлеб, као животну тему, треба искористити и прићи деци тако да све што желе искажу кроз своје ликовне радове. Треба их бодрити, пустити их да сами раде свој рад. Такође им треба омогућити и допустити да сами бирају ликовне технике и материјале јер им то даје додатну сгурност тиме што им нико ништа не намеће, већ дозвољава њиховој вољи да дође до изражаја. На тај начин она буду схваћена и прихваћена, јер често речима не умеју да изразе своје мисли, потребе и жеље.
Тема о житу и хлебу нам оставља велики постор за остваривање васпитних циљева да у времену мегаломанских потреба и потрошачког друштва, када бисмо сви хтели преко хлеба погаче, афирмишемо непролазне људске особине, тежиште ставимо на ситне ствари које живот значе, у познатом откријемо непознато и необично, трагајући тако за дубљим смислом свакодневних појава.