Ideja ujedinjene Evrope je jako stara i potiče iz perioda Rimskog carstva. Posle njegovog raspada, bilo je više pokušaja ujedinjenja Evrope na principima nacionalne države (Franačka država, Sveto rimsko carstvo, Poljsko-litvanski komonvelt, Prvo francusko carstvo i Nacistička Nemačka). Međutim, svi ti pokušaji su propali, zato što su bili zasnivani na prinudnom ujedinjenju država, a ne na njihovoj međusobnoj saradnji.

Po završetku Prvog svetskog rata, rešene da ne dozvole da se užasi rata ikada ponove, mnoge zemlje počinju da razmišljaju o politički ujedinjenoj Evropi. Austrijski grof Rihard Koudenhove-Kalergi je 1923. godine osnovao Panevropski pokret i 1926. je na prvom Panevropskom kongresu okupio je brojne političke ličnosti.

Francuski premijer Aristid Brijan  je na sednici Društva naroda 1929. godine predložio formiranje federacije evropskih država u cilju ekonomskog napretka i političko-socijalne saradnje. Brijanov predlog je dobro prihvaćen od strane brojnih političara i ekonomista, tako da mu je Društvo naroda dalo zadatak da napiše memorandum sa konkretnim projektom. On je 1930. godine predstavio dokument „Memorandum o organizaciji sistema Evropske federalne unije“, ali je tada početak Velike ekonomske krize gurnuo u stranu ideju o ujedinjenoj Evropi. Brijanov sunarodnik, političar Eduar Erio je 1931. godine objavio knjigu „Sjedinjene Evropske Države“, kako bi pažnju javnosti ponovo usmerio na ideju evropskog ujedinjenja. Međutim, njen dalji razvoj potpuno je prekinut usponom fašizma u Nemačkoj koji je doveo do početka Drugog svetskog rata.

Po završetku Drugog svetskog rata, stvaranje nadnacionalne organizacije bilo je potrebno iz političkih i ekonomskih razloga, pa se sve češće moglo čuti mišljenje da je njeno stvaranje jedini način da se spreče dalji ratovi između evropskih naroda. Privreda „starog kontinenta“ je u ratu pretrpela velike gubitke — proizvodnja je skoro stala i životni standard ljudi je znatno opao. Veliki broj političara je verovao da se privreda može obnoviti samo stvaranjem zajedničkog tržišta, koje bi podstaklo veću konkurenciju, usled čega bi došlo do porasta produktivnosti rada i životnog standarda.

Britanski premijer Vinston Čerčil je 19. septembra 1946. godine na Univerzitetu u Cirihu održao govor koji po mnogima predstavlja prvi posleratni korak napravljen ka evropskoj integraciji. Zahvaljujući Čerčilovom govoru, 1948. godine u Hagu je održana konferencija na kojoj su prisustvovali brojni političari i predstavnici vlada, ali i predstavnici raznih građanskih udruženja. Cilj konferencije bilo je osnivanje Saveta Evrope i na njenom kraju, donet je Statut Saveta Evrope. Statut je 5. maja 1949. godine u Londonu potpisan od strane 10 evropskih zemalja — Belgije, Danske, Francuske, Irske, Italije, Luksemburga, Holandije, Norveške, Švedske i Ujedinjenog Kraljevstva. Ovim događajem, koji je poznatiji kao Londonski sporazum, osnovan je Savet Evrope. Iako je u samom početku Savet pokušao da utiče na produbljivanje političke saradnje između zemalja članica, njegova osnovna funkcija svodila se na jačanje demokratije i poštovanja ljudskih prava u njima.