Do nastanka čoveka i njegovog delatnog odnosa prema prirodi, u živom svetu vladala je uzajamna i harmonična povezanost i zavisnost u ekološkoj ravnoteži. Narušavanje ekološke ravnoteže nastaje kao posledica čovekovih delatnosti, kojom čovek “prisvaja” prirodu, i stvara proizvode. Pri tome ne dolazi samo do poremećaja ekološke ravnoteže ekosistema, već i do ugrožavanja intengriteta čoveka i njegovog opstanka.
Poznavanje ekoloških zakonitosti, procesa i pojava u prirodi obogaćuje čoveka da sagleda prirodu u celini. Uređujući je prema svojim potrebama on ne sme da dovedi do prekida procesa u njoj, niti da poremeti funkcionalnu ravnotežu koja postoji izmenu živih bića i njihove životne sredine. To se može izbeći samo ako se dobro poznaju ekološke zakonitosti i ako se ponašaju ljudi uskladu s njima. Dakle, ekološka svest predstavlja obrazac života, koji poštuje i usklanuje sa prirodnim zakonima kruženje materije, trošenje energije i obnavljanje života, pri čemu podstiče da se od prirode uzima samo onoliko koliko je potrebno za obezbeđivanje osnovnih ljudskih potreba. Zato ekološka etika predstavlja ekološki odnos čoveka prema životnoj sredini, koji se odnosi na moralan odnos izmenu ljudskog/tehnosfere i prirodnog/biosfere. Novi odnos prema životnoj sredini, kao i preobražaj duha savremene sfere rada postaje imperativ. Koncepcija održivog razvoja nudu mogućnost harmoničnog razvoja.
Ekološka svest se javlja kao manifestacija zdravog pogleda na svet a pretpostavlja, pored saznanja o stanju društva i prirode i uzrocima toga stanja, i saznanja o potrebi zaštite prirode i daljeg narušavanja ekoloških vrednosti u njoj kako bi se očuvao prirodni okvir života čoveka. Ekološka svest pojedinca sastoji se iz ekoloških znanja, ekoloških vrednosti i ekološkog ponašanja. Sve tri komponente neophodne su za istinsko poznavanje, uvažavanje i praktikovanje ekološkog načina života.
Ekološka svest, kao manifestacija globalnih shvatanja o odnosu čoveka i prirode, na individualnom nivou, jeste nezaobilazan element svih širih društvenih i političkih aktivnosti u pravcu očuvanja životne sredine, jer bi bez postojanja znanja o ekološkim problemima, ekoloških vrednosti i ekološko odgovornog ponašanja na nivou pojedinca, svaki globalni pokušaj u ovom pravcu ostao neuspešan.
Ako ovo saznanje ujedinimo sa globalizacijom i mogućnostima koje ona nudi u zdravo razvijenom društvu, jasno je da postoji realna mogćnost da osnovni uzročnik trenutnih ekoloških problema bude i način rešenja istih. Globalizacija može da omogući prenos znanja o značaju ekološke svesti i na taj način ubrza procese ponovnog povezivanja čoveka i prirode. U ovoj teoriji, generelno, postoji i opasan i nemilosrdan kočničak ekološke svesti, a to je novac. Nemoguće je ne pomenuti ovaj derivate monetarne ekonomije, zbog kojeg se sve ekološke i ljudske vrednsoti bacaju u vodu, i nepobitna je činjenica da se samo 1% ukupnih svetskih zaliha novca troši na ekologiju i ekološku misao, što svakako govori da je potreba promena kapitalističkog društvenog uređenja u jednu napredniju društvenu strukturu.
