Ima više načina na osnovu kojih fiskalne politike mogu da pomognu na podsticanje ekonomskog razvoja zemlje. U celini se preporučuje da se budžetski prihodi obezbede preko jedne takve poreske strukture gde je osnovica za oporezivanje kao prihod ili rashod za potrošnju su široko definisane i sa što manje izuzeća. To omogućuje da poreske stope budu na niskom nivou, smanjenjem demotivacije za rad, trošenje, investiranje ili uštedu. Što se tiče budžetskih rashoda, važno je da su programi vlade dizajnirani na taj način da podrše aktivnosti privatnog sektora – formiranjem jedne platforme u korist ekonomskog razvoja a ne da se sa njime utrkuje.
Prosto rečeno, fiskalna politika koristi poreski sistem i vladine rasahode da bi uticao na ekonomiju i da bi se postigao jedan niz drugih ciljeva. Monetarna politika, na drugoj strani koristi instrumente kako u ponudi novca i stopom interesa sa ciljem da utiče na nivo cena i cenu koštanja kredita. Obično monetarna politika se odredjuje od strane centralne banke vlade. Kosovo, u sadašnjoj fazi razvoja nema centralnu banku, nego Bankarski autoritet plaćanja (BPK). Zbog ovog razloga, vlada u toku nastojanja da bi uticala na ekonomiju, je ograničena samo na korišćenje instrumenata fiskalne politike.
Budžetski deficit se javlja u onim periodima kada vlada nije u stanju da finansiara sve predvidjene budžetske rashode od njenih prihoda. Gibanja u ekonomiji utiče da se povremeno iznosi poreza koje se prelivaju u budžet se menaju. Da bi elemnisala deficit u celosti, vlada je prinudjena da menja predvidjene rashode ili poreske tope, kako bi promenila visinu budžetskih prihoda. Ali će to prouzrokovati nestabilnost i nesigurnost kod biznisa, i ugraožavalo bi finansiranje nekih važnih segmenata od interesa u javnoj sferi. Da bi se to otklonilo, vlada odlučuje da udje u javni dug kako bi prebrodila eventualne razlike. Suprotno se dogadja kada vlada privremno ubira više prihoda nego što su joj potrebni za finansiranje aktuelnih budžetskih rasoda. U tom slučaju, vlada operiše sa budžetskim suficitom. Ona može da koristi ostatak novca radi podmirenja ranijih obaveza prema kreditorima. Deficit i suficit se smatraju kao normalne pojave sa kojima se sukobljava zemlje širom sveta. Pojavljivanje deficita ili suficita se ne može koristiti kao argument za zaključivanje o kvalitetu fiskalne politike. Mnogo toga zavisi od faktora koji su doveli do deficita. Deficiti mogu biti štetni, ako se dozvoli da se ponavljau u dugoročnom periodu, pošto u takvim prilikama će rezultirati sa nagomilavanjem tereta javnog duga Kao što ekonomska teorija ali i primeri brojnih zemalja pokazuju fiskalna politika ima značajan uticaj na druge makroekonomske varijable. U našem slučaju pokazan je pre svega negativan uticaj veličine državne potrošnje na ostvarene stope rasta, kao i koliko je državni sektor doprineo povećanju deficita tekućeg računa platnog bilansa. Uticaj na ostvarene stope rasta je statistički gledano nešto manje značajan nego u zemljama OECD-a jer na stanje naše ekonomije utiču brojni faktori ali svakako da bi rast i to pre svega onaj njegov deo koji dolazi iz privatnog sektora bio mnogo brži da je fiskalno opterećenje manje. Sa druge strane negativan bilans štednje-investicije vladinog sektora značajno je uticao na povećanje platnog deficita. U godinama kada se poboljšavala pozicija javnog sektora tada se poboljšavala i ukupna platno bilansna pozicija zemlje. S obzirom da je pitanje vrlo visokog i rastućeg deficita tekućeg računa platnog bilansa najveći makroekonomski problem naše zemlje prilikom donošenja odluka o budžetima (svih nivoa vlasti) treba povesti računa kako to utiče na taj deficit.
