Pretpostavimo da se pred nama nalazi jedna bronzana bista i jedna ranički šlem iz istog istorijskog perioda. Zanemarimo za trenutak činjenicu da je bista napravljena sa osređenim umetničkim cilje, a šlem sa praktičnim (uostalom ova tvrdnja je prilično diskutalibna jer je i bista nastala za jednu funkciju, religioznu, svečanu, komemorativnu, itd.); bista i šlem su dve različite forme koje imaju zajedničku premisu - glavu čoveka.

Umetnik koji je modelovao bistu milio je daje glava čoveka lepa zato što je napleminitiji deo čovekog tela, onaj koji najviše ispoljava i otkriva idelano savršenstvo boga. Zanatlija koji je izradio kadicu mislio je daje glava naznačjniji, naživotniji i naprefinjeninij deo čovekovog tela kojeg pre ostalih treba zaštititi. To je uslovilo oblik predmeta sa ovakvim pojomom vrednosti; povećana je debljina metala tako gde udarci mogu biti najkobniji, proučen je nagib i krivina površine da bi udarac oštirce sablje mogao da sklizne odozgo nadole, nastojalo se postići maksumum sigurnosti uz minimalnu težinu metala.

Za umetnika koji je bisu modelovao, vrednost jedne glave usko je povezana sa sličnošću; za zanatoliku koji je načinio kacigu, vrednost je tako reći nezavina od nje. I još; skulptora sličnost interesuje kao spoljašnja površina glave, ona kojom se uspostavlja veza između same glave (kao "pojedinačnog") i prostora (kao "univerzalnog"); prema tome, glava je shvaćena kao prilika za ispitivanje i određivanje odnosa između posebne stvari i prostornog entiteta na najvećem nivou vrednosti. Plastična forma upravo je izraz ovog odnosa.