Pojam čovek ne podrazumeva plemena i narode kao što su Pigmeji, Aboridžini, Bušmani, Indijanci i ostali koji žive u savršenom skladu sa prirodom, već se misli na savremenog, urbanog čoveka sa svim civilizacijskim tekovinama, željama i bolesnim ambicijama da prirodu podredi svojim potrebama i da od toga profitira.

Savremeni čovek predstavlja kosmopolitsku vrstu koja se otrgla prirodnim mehanizmima kontrole rasta populacije. Univerzalni je potrošač koji zaboravlja da je životna sredina konkretan ekosistem sa svojim ogranišenjima. Svojim delatnostima izaziva posledice čije se manifestacije sve više uočavaju na globalnom nivou.

Shvativši da je „vrag odneo šalu“ čovečanstvo postaje zabrinuto za sopstveni opstanak (ljudski egocenrizam) i počinje da deluje u različitim pravcima.

O ekologiji i zaštiti životne sredine pišu i govore mnogi. Svakodnevno se osnivaju ekološke asocijacije, državna ministarstva i sekretarjati za zaštitu životne sredine, ekološka društva i druge institucijalne i vaninstitucijalne, vladine i nevladine organizacije. Političke stranke u svoje programe uvode segmente posvećene ekologiji i zaštiti životne sredine. Tržište je preplavljeno ekološkim proizvodima u najširem smislu reči – eko hrana, eko kozmetika, eko sredstva za higijenu, eko peći, eko pepeljare..., ali ovo predstavlja samo sporedne staze u rešavanju problema jer nagomilani problemi pre svega zahtevaju angažovanje stručnjaka.

Ekologija je multidisciplinarna i interdisciplinarna nauka, podrazumeva i traži širok spektar znanja iz drugih disciplina (geologija, pedologija, geografija, tehnologija...). Pošto je živo biće u centru istraživanja to ekologiju određuje prevashodno kao biološku nauku zbog čega na mestima gde se donose važne odluke treba da budu ekolozi – biolozi ekološkog opredeljenja.

Ekologija predstavlja nauku XXI veka – očuvanje i zaštita biodiverziteta, biotehnologija... Problema je dosta, samo je pitanje da li smo kao naučnici dovoljno spremni da se sa njima uhvatimo u koštac.