Akumulirani ekološki problemi svakako čine jedno od ključnih obeležja današnje civilizacije. Ekološki problem se može definisati kao bilo koja promena stanja u fizičkoj sredini do koje je došlo usled ljudske aktivnosti kojom se narušava to stanje, a koja ima posledice koje društvo smatra neprihvatljivim po prihvaćenim ekološkim normama.. Ovi problemi se mogu identifikovati na različitim nivoima; na globalnom nivou govorimo o globalnom zagrevanju atmosfere i smanjivanju ozonskog omotača, na regionalnom o “kiselim kišama”, zagađenju podzemnih voda, izlivanju ulja i nafte, a na lokalnom o zagađenju vode, vazduha kao i o neadekvatnom odlaganju različitih vrsta otpada.
Do sada čovek nije bio u stanju da stvori jedan idealan sistem civilizacije i da izbegne krizna stanja ekološkog sistema. Ekološka svest predstavlja neophodnu osnovu daljeg, održivog razvoja zaštite životne sredine. Zajedno sa znanjima i veštinama obezbeđuje osnovu za pomeranje u veće sisteme, šire ciljeve i sofisticiranije razumevanje uzroka, veza i posledica koji vladaju u životnoj sredini. Zaštita i unapređenje čovekove sredine značajan je globalni problem savremenog društva. Njegovo rešavanje inicira, izmenu ostalog i pronalazak načina za racionalno i kompleksno korišćenje prirodnih resursa, te načina za vonenje aktivne demografske politike i razvijenje i unapređenje međunarodne saradnje u oblasti naučnih istraživanja. Novi odnos prema životnoj sredini, kao i preobražaj duha savremene sfere rada postaje imperativ.
Formiranje ekološke kulture društva nije ni malo lak zadatak, pogotovo kada imamo u vidu da je u društvenom ponašanju decenijama prevladavao princip odnosa prema prirodi koji je imao utilitarni karakter.
U želji da poboljša sopstveni kvalitet života čovek je sebično i nemarno koristio prirodne resurse, što je rezultiralo rušenjem ravnoteže u prirodi i stvaranjem niza problema koji, paradoksalno, sada ugrožavaju kvalitet života za koji se toliko borio. U takvom ambijentu postalo je jasno da antropocentrični pristup prirodi mora biti zamenjen biocentričnim, odnosno da je kulturu neophodno shvatiti ne kao sredstvo otuđenja od prirode, već naprotiv, kao sredstvo približavanja njoj. Formiranje ekološke kulture se nameće kao imperativ u prevladavanju potrošačkog odnosa čoveka prema prirodnim resursima. Ekološka kultura proizilazi iz ekološkog pogleda na svet koji se bazira na ekološkim znanjima i kritičkom vrednovanju odnosa prema životnoj sredini.
....
Voda je osnovni preduslov za život svih živih bića na Zemlji. Da bi živa bića mogla da žive normalno, voda u kojoj žive ili voda koju koriste mora imati prirodan hemijski sastav i prirodne karakteristike. Kada se usled čovekovog delovanja značajno promeni hemijski sastav vode, kao i odnosi koji u njoj vladaju, kažemo da je voda zagađena.
Vekovima su ljudi u vodu bacali svoj otpad. Danas vodu zagađuje i vodeni saobraćaj, đubriva i pesticidi sa obradivih površina, rastvarači i deterdženti iz domaćinstava i fabrika, metali iz industrijskih procesa (npr. olovo i živa). Svi ovi zagađivači nalaze svoj put do reka i preko njih dolaze do mora.
Zagađujuće materije dospevaju do vode direktnim i indirektnim putevima. Direktni oblici zagađivanja podrazumevaju formiranje posebnih otpadnih voda u koje čovek ubacuje štetne materije i koje, po pravilu, direktno izliva u rečne tokove. Kada štetne materije dolaze iz industrijskih postrojenja, govorimo o industrijskim otpadnim vodama, a kada dolaze iz domaćinstva i urbanih sredina, govorimo o komunalnim otpadnim vodama. I jedne i druge u sebi nose ogromne količine zagađujućih materija, koje na kraju završavaju u rekama.
Voda se indirektno zagađuje u procesu spiranja štetnih hemijskih materija u zemljištu. Na tom putu one lagano prelaze u podzemne vode, odakle procesima prirodnog kruženja vode sigurno dolaze do reka, jezera, mora.
Zagađenje vode ponekad je i posledica nesreća. Na primer, brodovi koji transportuju naftu ponekad se oštete usled oluje ili sudara. Kada nafta iscuri sa broda, ona se razlije po površini otvorenog mora ili reke, a vodenim strujama dolazi i do obale. Tada na hiljade bespomoćnih ptica i životinja strada, a ekološke posledice postaju nemerljive.
Trovanje i masovno uginuće riba i drugih vodenih organizama najteže su posledice zagađivanja vode toksičnim materijama i patogenim organizmima. Masovno uginuće određene grupe organizama u vodi remeti prirodne odnose u biocenozi i izaziva velike promene u čitavom vodenom ekosistemu. Ponekad je za vraćanje na prirodno (prethodno) stanje potrebno mnogo godina.
Zagađivanje vode otrovnim materijama i patogenim organizmima ima i indirektne posledice na čoveka. Jako zagađena voda ne može se koristiti niti za piće, niti za navodnjavanje poljoprivrednih površina. Da bi se mogla koristiti, neophodno je potrošiti mnogo novca i energije za njeno prečišćavanje, kako bi se dovela u upotrebljivo stanje. Osim toga, otpad koji ubacujemo u vodu često završava u telima vodenih životinja, pa nam se mogu vratiti kao hrana. U Japanu je 1950.godine nekoliko stotina ljudi obolelo od „živine bolesti“ sa trajnim posledicama. Ovi ljudi su se razboleli zato što su jeli ribe u čijim telima se nakupila živa koja je ispuštena u more iz fabrika.
Otrovne supstance nisu jedini krivci za uništavanje života u vodenim ekosistemima. Otpadne vode, đubrivo i deterdženti su bogati nitratima i fosfatima, supstancama koje biljke koriste za svoj rast. Kada velika količina nitrata i fosfata dospe u vodu, uobičajen rezultat je „populaciona eksplozija“ planktonskih algi. Ova pojava se naziva „cvetanje vode“. Prenamnožene alge su u stanju da potroše gotovo sav kiseonik iz vode, izazivajući uginuća riba i drugih životinja.
Koralni grebeni i druge zajednice morskog dna takođe mogu biti ugroženi usled povećanog dotoka hranljivih materija u vodu. Povećane količine hranljivih materija iz otpadnih voda mogu prouzrokovati preteran rast krupnih algi, tzv. vodenog korova, koje mogu potpuno prekriti koralni greben i ugušiti čitavu zajednicu dna.
Višestruki uticaj na promene sastava živog sveta vodenih ekosistema takođe imaju toplotna zagađenja vode. Na mestima izlivanja tople vode koja hladi postrojenja elektrana, temperatura može preći 80˚S. Zbog tako visokih temperatura, kao i zbog značajnog smanjenja količine kiseonika na takvim mestima, prirodnu biocenozu zamenjuje siromašna zajednica organizama otpornih prema ekstremnim uslovima života.
[1] Dalmacija B.: Izvori zagađenja vode, Novi Sad (http://www.cecra.dh.pmf.uns.ac.rs/pdfww2008/Izvori zagadjivanja voda.pdf)
