„Komunikacija nad komunikacijama, sve je komunikacija”, trebalo bi da glasi današnji prevod čuvenog biblijskog stiha. Savremeni svet, premrežen informacijama najrazličitijih vrsta, doveo je do toga da se istovremeno može videti i čuti beskrajno mnogo poruka” - ovim citatom najbolje se može započeti tema ovog rada. Komunikacija je verovatno jedina ljudks pojava u kojoj se slažu svi društevno ekonomski fenomeni čovečansta, od nauke preko politike do vere i imaginacije - komunikacija je stvorila čoveka.
Razvoj tehnologije i multimedijalnih komunikacionih sistema formiralo je današnje civilizovano društvo i ima zasigurno najznačajniji uticaj na komplento čovečanstvo. Kompanije koje se bave komunikacijom tj. omogućavaju prevazilaženje fizičkih rastojanja i povezivanje ljudi na čitavoj planeti prepoznale su značaj i moć svog poslovanja te u konotaciji sa tim saznanjem posluju i formiraju korporativne strategije.
Jedna od vodećih kompanija u sferi komunikacije jeste i korporacija Telenor Group. Kompanija posluje već više od 150 godina u 13 zemalja i ima preko 200 miliona korisnika. Strateški ciljevi ove kompanije usmereni su na rast i razvoj ali isto tako i na korporativnu odgovornost, što predstavlja i osnovnu strategiju kompanije Telenor u Srbiji.
Stvaranje poslovnog sistema ima za cilj realizaciju poslovnih planova i ostvarivanje profita. U tu svrhu potrebno je formulisati relevantne strategije. Može se formirati više nivoa strategija kao i jediničnih strategija za poslovne jedinice i opšte strategija koja se još naziva i korporativna strategija.
Po pravilu se u kompanijama definiše veći broj strategija. Razlog formiranja više strategija je savremeno poslovanje, koje zahteva od kompanije kombinovanje više strategija ili mogućnost prilagođavanja ekonomskotržišnim uslovima.
Kako se najčešće ističe, pod korporativnim strategijama podrazumevaju se sledeće strategije:[1]
- strategija koncentracije, koja predstavlja opredeljenje korporacije da svoje ciljeve realizuje obavljanjem jedne vrste poslovanja;
- strategije redukcije i/li preorijentacije, koja sadrži odrednice putem kojih se definiše relevantno prilagođavanje organizacije u cilju obezbeđenjanjenog opstanka. Ova strategija se primenjuje (i to privremeno) samo u kriznim situacijama;
- strategije rasta, koja predstavlja skup strategija koje se koriste za uspešno ostvarivanje razvojnih ciljeva korporacije. U tu svrhu mogu se koristiti brojne strategije među kojima su najpoznatije: strategija ograničenog rasta, strategija penetracije tržišta, strategija razvoja tržišta, strategija razvoja proizvoda, strategija vertikalne integracije, strategija diversifikacije istrategija merdžera i akvizicija.
Ipak, možemo reći da je ova osnovna podela korporativnih strategija ili ciljeva, u velikoj meri stereotipna i da se u dašanjem menadžmentu može govoriti o znatno široj listi strategija. Jedan od vodećih teoretičara u oblasti menadžmenta i često nazivanog oca modernog menadžmenta ističe osam ključnih oblasti u strateškim ciljevima poslovanja i to:
1. Položaj na tržištu
2. Inovacije
3. Produktivnost
4. Fizički i finansijski resursi
5. Profitabilnost
6. Performanse i razvoj menadžera
7. Performanse i stav radnika i
8. Društvena odgovornost
gde svaka od navedenih strategija ima svoje pod strategije ili pod ciljeve.[2] Primer tome jeste istraživanje koje sprovedeno u SAD (Tabela 1). Istraživanjem su obuhvaćene četiri industrijske grupe: hemija i narkotici, ambalažni materijal, elektrika i elektronika, i prerada hrane. Iz tabele 1. se vidi da je najveći procenat kompanija usresređen na ostvarivanje profitabilnosti i rasta dok konsolidacija i multinacionalan inicijatica imaju nizak procenat zastupljenosti u kompanijama, pa ćemo se kratko osvrnuti na strategiju rasta.
Rast i profitabilnost i danas su najzastupljenije strategije a kompanije za postizanje ovih ciljeva koriste ekspanziju, diverzifikaciju ili njihovu kombinaciju. Osnova strategija reasta može se posmatrati konceptom vektora rasta koju je afirmisao Igor H., Ansoff, a prikazana je u tabeli 2.
[1] Lončarević R., Mašić B., Boljanović D:, Menadžmetn - principi, koncepti i procesi, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2007, str. 157.
[2] Peter F. Drucker, The Practice od Management, New York, Harper&Row, 1954, str. 70-71. u Mašić B., Strategijski menadžmenta, Univerzitet singidunum, Beograd, 2009, str 212.