Intelelektualna svojina o kojoj se danas mnogo govori zbog naglog razvoja tehnologije i velikih mogućnosti tehničkih inovacija mora biti zaštićena pronalazačkim pravom. Pod intelektualnom svojinom se smatra industrijska svojina kao i autorsko pravo. Objedinjavanje ova dva prava u intelektualnu svojinu učinjeno je i na međunarodnom nivou na osnovu odredaba akata o Svetskoj organizaciji za zaštitu intelektualne svojine osnovane u Stokholmu 1967. godine sa sedištem u Ženevi, kojima je, kroz zajedničko administriranje poslova utvrđenih Bernskom i Pariskom konvencijom, izvršeno povezivanje unija za autorsko pravo i industrijsku svojinu.

Prema Pariskoj konvenciji za zaštitu industrijske svojine, industrijska svojina obuhvata pravo patenta, korisnog modela (u nekim zemljama je to, uz patent, paralelan oblik zaštite pronalaska), pravo industrijskog uzorka i modela, robnog i uslužnog žiga, trgovačkog imena, oznake iln imena porekla proizvoda.

Kod nas, prema aktuelnoj zakonskoj regulativi, pravo industrijske svojine obuhvata: pronalazačko pravo (patent), pravo na spoljni oblik proizvoda i na slike i crteže koji mogu da se prenesu na proizvod (model i uzorak), pravo na znak u prometu robe i usluga (žig), pravo na geografsku oznaku porekla, a poslednjih godina, usled razvoja tehnologije i tehničkih unapređenja, ovim pravom smatra se i tehničko unapređenje i znanje i iskustvo (know-how).

Prava industrijske svojine su promenljiva i specifična. Spadaju u kategoriju apsolutnih prava, jer dejstvuju prema svima (erga omnes), a od stvarnih prava se razlikuju po ograničenosti vremena uživanja pravne zaštite koje je kraće ili duže, zavisno od vrste prava. Prava industrijske svojine usmerena su na sticanje ekonomske pozicije u poslovnom svetu, povećanje prometa i ostvarivanje dobiti. Promet ovih prava se vrši ugovornom prenosom celokupnih prava ili pojedinih ovlašćenja koja iz njih proističu. Ugovor se, zbog značaja predmeta ugovaranja, zaključuje u pismenoj formi, a bitni elementi su mu: predmet, visina naknade za iskorišćavanje ustupljenih prava, vreme trajanja ugovora i dr. Pravima industrijske svojine nosioci najčešće raspolažu ugovorom o licenci, ugovorom o cesiji, o osnivanju društva, o ulogu u postojeće društvo i sl.

Znanje i pronalazaštvo je oduvek imalo visoku cenu i uvek je čuvano od strane pronalazača u što većoj tajnosti. Razvojem visoke tehnologije i globalne komunikacije potreba za zaštitom prava na znanje, pronalazaštvo, dizajn, ime itd. je postala obaveza i svakodnevica.

Intelektualna svojina je zaštićena pravnim aktima u Stokholmu 1967. godine. Ovim je zaštićeno pravo patenta, pravo industrijkog uzorka, robnog i uslužnog žiga, trgovačkog imena, oznake ili imena porekla. Na ovaj način zaštićene su robne marke od kopiranja, zaštićena su imena i oznake robnih marki i uslužnih preduzeća, osigurane su inovativne ideje tj. patenti itd.

Pravo industrijske svojine su promenljiva i specifična. Spadaju u kategoriju apsolutnih prava, jer deluju prema svima, a od stvarnih prave se razlikuju po ograničenosti vremena uživanja prvane zaštite koje je kraće ili duže, zavisno od vrste prava. Na ovakav način osigurava se pravo pronalazača da svoj pronalazak koristi u odreženom roku i na taj način ima mogućnost da na tržištu ostvari primat ili vrši njegovu prodaju u tom periodu.

Ovakva zaštira je danas naročito izražena, zbog lake mogućnosti krađe i kopiranja pronalazaka u njegovom razvojnom periodu, jer se podaci najčešće čuvaju na računarima kompanija ili fizičkih lica, a samim tim otvaraju mogućnost razbijanja bezbednosnih sistema računara preko globalne računarske mreže tj. Interneta, što u zadnjih 10 godina često dešavalo.