Suština korporativnog organizovanja privrednih društava jeste zajedničko udruživanje kapitala pri čemu se, srazmerno uloženim sredstvima, snosi rizik ali i pozitivni efekti koji iz poslovnog delovanja proisteknu. Ovaj bazični princip funkcionisanja akcionarskih društava nije menjan još od prvobitnih „korporacija“ oličenih u prekookeanskim poduhvatima finansiranim od strane nekolicine ulagača do sadašnjih akcionarskih društava koja katkad broje milione članova koji se međusobom i ne poznaju.

Holding je preduzeće koje ima u svojini akcije ili udele zavisnih preduzeća. On predstavlja složeni oblik organizovanja velikih poslovnih sistema. U svom sastavu,  ima više preduzeća od kojih jedno predstavlja matično ili upravljacko preduzeće, a ostala su zavisna ili kontrolisana.    Osnovni motiv formiranja holdinga jeste uspostavljanje vlasničke, odnosno upravljačke prevlasti nad postojećim i budućim članicama ovog sistema – to se najčešće obezbeđjuje kupovinom članica holdinga, otkupom većeg broja akcija u njima ili ulaganjem novog, dodatnog kapitala u njihovo širenje i razvoj.

Naravno, sve to utiče na stvaranje nove ekonomije, koja u savremenom civilizacijskom razvoju društva postaje globalna. Globalna ekonomija, kao neminovna prateća pojava ekonomske globalizacije, ne može ravnomerno i ujednačeno da obuhvati sve zemlje sveta, jer se sve one ne nalaze na istom stepenu razvoja. U uslovima stvaranja novih mehanizama tržišnog poslovanja, novih ekonomskih, trgovinskih i finansijskih institucija, nove uloge države ili transnacionalnih kompanija u ekonomskom životu, za mnoge nerazvijene zemlje globalizacija može značiti kolonizaciju ili čak potpunu asimilaciju.