U makroekonomiji koja se zasniva na kapitalu, ekonomski razvoj određuju vremenske preferenčije. Vremenske preferenčije definišu količinu štednje, a količina štednje definiše količinu investicija. Stoga, objašnjeno kretanje ekonomskog rasta u makroekonomiji koja počiva na kapitalu dešava se kroz investičije i štednju koje su određene vremenskim preferencijama. A u kontekstu strukture proizvodnje koja zahteva vreme i koja je prilagodljiva uočava se da se dva efekta (velike zalihe i niske kamatne stope) uzajamno osnažuju, a ne da su u dijametralnoj suprotnosti.
Znači, sadašnja proizvodnja je reducirana, čime se zalihe vraćaju na normalu i oslobađaju se resursa koji se koriste da prošire proizvodni kapacitet, što će omogućiti povećanje proizvodnje u budućnosti. Ova privremena preraspodela resursa iz sadašnjosti u budućnost u skladu je sa inicijalnom promenom preferencija. Radna snaga je ponovo u punoj meri uposlena; novi, viši nivo investičije (koji je omogućen zahvaljujući pojačanoj štednji) omogućava viši stepen ekonomskog razvoja i, otuda, veći nivo potrošnje u budućnosti.
Sa druge strane, Kejnzova pretpostavka je da je struktura kapitala fiksna. Smanjena potrošnja znači višak zaliha, što signalizira proizvodaćima da smanje proizvodnju dok se zalihe ne stabilizuju na željenom nivou. Pojačana štednja podrazumeva povoljnije uslove za kredit i niske kamatne stope, što daje signal proizvođačima da prošire kapacitete. Kejnzova pretpostavka o fiksnoj strukturi industrije isključuje mogućnost da velike zalihe i niske kamatne stope imaju odvojene efekte. Prema Kejnzu ovi efekti vuku biznis zajednicu u različite pravce. On je verovao, a u to ga je uverila i Velika depresija, da u tržištnoj ekonomiji ne postoji mehanizam koji pretvara odluke da se štedi u odluke da se investira. Štednja i investičije su, po Kejnzu, dva potpuno odvojena procesa.
Ukupna vrednost svih roba i usluga proizvedenih u toku jedne godine u jednoj zemlji nazivaju se jednim imenom društveni proizvod. Na jednoj strani, društveni proizvod iskazuje sposobnost zemlje da proizvede i ponudi celu količinu roba i usluga (agrega na ponuda) dok, na drugoj strani, on pokazuje spremnost nacionalne privrede date zemlje da kupi ove robe i usluge (agregatna tražnja).
Savršen sklad je dovoljna agregatna tražnja za robama i uslugama tako da bi se u potpunosti koristili raspoloživi proizvodni kapaciteti. Ukoliko se to ostvari, tada postoje uslovi za punu zaposlenost. U suprotnom, proizvodni kapaciteti se ne koriste u potpunosti javlja se nezaposlenost radne snage. Može se desiti da je agregat na tražnja veća od agregatne ponude, da kupci traže više robe i usluga nego što nacionalna privreda može da proizvede, tada je agregat na tražnja veća od agregatne ponude. Ukoliko su prodajne cene administrativno regulisane na tržištu dolazi do nestašica robe, a ukoliko se cene slobod no formiraju nastupa njihov rast koji dovodi do inflacije, koja u uslovima dužeg trajanja može da dovede do hiperinflacije.
Ovo pokazuje značaj ove ekonomske celine i značaj izučavanja ove grane ekonomije kako bi se na najefikasniji način uspostavila ravnoteža između ponude i tražnje i na taj način stremilo ka savršenoj ekonomskoj ravnoteži.
