Govor ima veliku ulogu i veliki značaj za celokupni život i razvoj dečje ličnosti, a i čoveka uopšte, jer jezik omogućuje život u zajednici. Govor se uči kao i sve drugo u životu i može se naučiti ako se dete normalno psihofizički razvija i ako živi u takvoj sredini da ga može, paralelno svome rastu i razvoju, učiti i govorom ovladati. Dete će i samo, pod predpostavkom da postoje predhodno navedeni uslovi, naučiti da govori i bez posebnog rada na tome. Međutim ako se i kad se sa njime radi dete će brže i bolje sve to naučiti, i to u svoje vreme, baš onda kada za to postoje optimalni razvojni uslovi i kad se postavljaju temelji za njegov dalji razvoj.

Postoje stvari, pogotovo u govoru deteta koje se moraju učiti, savladati i ispravljati, baš u to vreme pojave i razvoja njegovog govora do polaska u školu.

Ukoliko se na vreme ne utiče na razvoj govora deteta i ne uočavaju smetnje u razvoju govora deteta, ne otkrivaju govorne greške, greške razvojne ili poremećajne prirode, i blagovremeno ne preduzimaju odgovarajuće sanacione mere, teško ko, kasnije može ispraviti u govoru dece i njegovim posledicama, ono što je propušteno da se uradi, pa je prešlo u govornu, ili neku drugu manu. U tome leži značaj i važnost stručnog  rada vaspitača, a on se za to mora osposobiti. Roditelj može nešto prevideti, vaspitač ne sme. On je dužan da prati razvoj govora kod dece da uočava sve promene i da blagovremeno interveniše na odgovarajuće načine.