Međunarodni monetarni fond (MMF) je finansijska institucija koja po svom uticaju ima ključnu ulogu u sferi finansijskih odnosa u svetu. Osnovan je na svetskoj monetarnoj konferenciji u Breton Vudsu (SAD) 1944. godine, koja je i održana sa idejom da se preduzme međunarodna akcija za uređenje stabilnih ekonomskih i valutih odnosa u svetu. Iz tog cilja definisani su i osnovni zadaci i ciljevi Međunarodnog monetarnog fonda.
Bretonvudski sistem otpočeo je da funkcioniše po završetku II svetskog rata. Osnovu funkcionisanja predstavljao je modifikovani tip zlatno-deviznog standarda sa američkim dolarom kao ključnom svetskom valutom. Centralna ideja osnivanja MMF sadržana je u težnji da se trasira put razvoja i rasta svetske privrede, kroz organizovanu međunarodnu monetarnu saradnju.
Ovaj razvoj tretira se kreditima koje zemlje čalnice mogu da ostvare kod MMF. Hitne asistencije koje Fond pruža su: stand by aranžmani, olakšice za kompezatorno finansiranje, proširenje investicionih olakšica, smanjenje siromaštva i davanje olakšica i drugo. Pored običnih pozajmica često se koriste tzv. stand by aranžmani, odnosno krediti u pripravnosti. Ovde je reč o kreditima koje data zemlja može koristiti u određenom periodu u zavisnosti od potreba, ali i u zavisnosti od toga da li sprovodi stabilizacioni program koji je prethodno sa Fondom dogovoren.
Osnovna odlika svih oblika zaduzivanja u sistemu MMF-a jeste visoka uslovljenost njihovog korišćenja. Naime, pre bilo kakvog odobravanja finansijskih sredstava Izvršni odbor Fonda obavezno razmatra sve podnete zahteve, a u cilju utvrđjivanja da li je predloženo korišćenje finansijskih sredstava u skladu sa ciljevima i politikom MMF-a.
Odobravanje veličine kredita zavise od kvote koje predstavljaju osnovni elemenat u finansijakim i organizacionim odnosima zemlje članice sa Fondom. Medjusobna prava i obaveze izmedju MMF-a i zemalja članica materijalno su regulisane upravo kroz ustanovu kvota, a na bazi kvota je formiran i sav redovni kreditni potencijal MMF-a kao medjunarodne monetarne institucije, veličina kvote je za svaku zemlju članicu veoma značajna i to sa više aspekata. Medutim problem nastaje kod zemalja koje su u razvoju i kod kojih je kvota veoma mala pa samim tim i krediti koji su potrebni često ne zadovoljavaju potrebe tih zemalja, dok razvijene zemlje imaju visoke kvote, te im je omogućeno i visoko kreditiranje za koje u nekim slučajevima nema realne potrebe, pa to već više od 20 godina podstiče nerazvijene zemlje i zemlje u razvoju za povećanje kvota ili uslova za povećanje kredita.
Međunarodne finansijske institucije u poslednjih pedeset godina su prešle put od garanta stabilnosti svetskog finansijskog sistema, preko spasioca zemalja poverioca i dužnika, tokom svetske dužničke krize (osamdesetih godina), i najzad do uloge savetnika i finansijera procesa tranzicije u post-socijalisitičkim zemljama, tokom devedesetih godina. Obzirom da je prošlo pola veka od osnivanja, možemo slobodno reći da međunarodne javne organizacije nisu ispunile svoju misiju.